НБА дуел у Лиону – како је Јокић намучио Вембањаму и показао да је за кошарку потребно месо

Док је плави дрес са бројем девет, који је легендарни Тони Паркер дуго и са много успеха носио у репрезентацији Француске, чекао да се вине под сводове "ЛДЛЦ арене" у Лиону, на паркету су велику борбу водила двојица сјајних и аутентичних кошаркаша који, као Паркер некада, са много успеха преко Атлантика рекламирају шта европска кошарка има да понуди.

Кошаркаши Србије савладали су Француску резултатом 79:67 у првој званичној провери пред олимпијски турнир у Паризу, а дуел који је одигран у част Тонија Паркера и његове блиставе каријере обележио је НБА центарски окршај Николе Јокића, званично најбољег играча света, и Виктора Вембањаме, једног од најталентованијих и најспецифичнијих кошаркаша данашњице.

Јокић је показао да се и даље добро сналази и на нешто теснијем терену и по нешто другачијим правилима од оних која важе у Америци. Без проблема је ушао (или вратио се) у улогу репрезентативца Србије, која, за разлику од оне на којој је докторирао у Денверу, захтева мало мање креације, луцидности, лепршавости и уметничког дојма, а мало више "рударења" под обручима, беспоштедне борбе прса у прса са противничким центрима (често са више од једног истовремено) и поентерског учинка, што му никада није ни био проблем.

Сомборац је убацио четвртину поена репрезентације Србије (20), ухватио 12 лопти и меч завршио са дабл-дабл учинком.

Током већег дела утакмице у Лиону Јокићев директан ривал и чувар у плавом дресу био је Виктор Вембањама, звезда у настајању Сан Антонио спарса, невиђено талентовани кошаркаш који је у својој првој НБА сезони заслужио награду за најбољег новајлију (рукија) године.

Француз је минуле сезоне, под будним оком Грега Поповића, који га је прошле године изабрао као првог пика на НБА драфту, постизао 21,4 поена по утакмици. Имао је 10,6 скоква и делио 3,9 асистенција. Са 3,6 блокираних шутева по мечу био је најбољи блокер у лиги, па је изабран и за члана најбоље дефанзивне петорке.

Испоручио је Вембањама у Лиону својих 14 поена и 10 скокова, што је било довољно да две статистичке колоне попуни двоцифреним бројевима и буде лидер свог националног тима, али се у одбрани добрано намучио са неупоредиво снажнијим и физички моћнијим Јокићем.

Баш због такве дијаметралне супротности у физикалијама и стилу игре Јокића и Вембањаме, био је то веома занимљив, готово огледни дуел два невероватно надарена и аутентична, а по свему потпуно различита играча, па и две различите школе.

Иако је играње кошарке, а нарочито улогу петице у тиму, потпуно редефинисао, разобличио и прилагодио својим способностима и могућностима, Јокић је у дуелу са Вембањамом доминирао у стилу старог, класичног центра – користио је своју масу и физичку надмоћ, углавном играо леђима окренут кошу ("зидао"), рвао се за сваки скок, користио полухорок...

И док је некадашњи питомац Меге кошаркашки свет за себе, по потреби плејмејкер у телу центра, по потреби тешка петица, играч који све зна и све може, таленат који се не може докучити, научити, имитирати и серијски производити, Вембањама је једнако редак и драгоцен пример своје кошаркаше врсте, али и сликовит приказ тенденције у НБА лиги и модерној кошарци, играч по мери атрактивне, брзе и лепршаве игре, којој Американци (и не само они) већ дуже време теже.

Са својих 2,24, (свега) 95 килограма и изузетно дугачким екстремитетима, Вембањама са лакоћом изводи потезе након којих би, до пре само неколико деценија, центри његове висине (а и знатно нижи) завршили на најближој ортопедији.

Његов квалитет и предност у односу на ривале Јокићевих габарита, видело се то и у Лиону, јесте у брзини, спретном баратању лоптом, гипкости, игри један на један лицем према кошу када чувара, захваљујући дугачком и брзом кораку, може да заобиђе и заврши на обручу или, као што је неколико пута и урадио, направи корак уназад и "побегне" на шут са дистанце који је, са његовом висином и дужином руку, немогуће дохватити и блокирати. А погађа их и те како.

У фази одбране Вембањама је веома захвалан јер је у стању да преузме и сачува неупоредиво ниже и брже играче на бековским позицијама и одузме им, својом брзином, хитрином и дугачким рукама, увек спремним да поделе "банану", велику предност коју имају у дуелу са сваким другим кошаркашем његове висине.

Све је то атрактивно, модерно, лепо за око и занимљиво за гледање, али, видело се (по ко зна који пут) и у Лиону – кошарка је ипак права "мушка игра" са много контакта у којој се често, поготово у дуелима центара под кошем, иде право "у месо", па није згорег имати мало тог меса на тим дугачким и гипким костима.