Азијска турнеја Харија Пешића

Светислав Пешић је на азијској турнеји на Мундобаскету остварио примарни циљ – вратио је поверење и страст према националном тиму, а Србија је изборила учешће на Олимпијским играма у Паризу. 

"Краљ Калипса" – Хари Белафонте је на врхунцу музичке каријере, крајем 1960. године имао азијску турнеју у оквиру које је одржао концерт и у тада новоотвореној "Аранета колосеум" дворани у Манили. Белафонтеов циљ била је промоција калипсо звука ван Америке, али и борба за равноправност афроамеричког становништа.

Каснијих година, Светислав Пешић је због брзоплетости приликом изговарања певачевог имена, али не и без намере, зарадио надимак Кари.

Уобичајене игранке или корзо изласци летњих дана пре (више од) пола века у Драгошевој улици у Пироту завршавали су се и почињали уз Белафонтеа. Цитирањем његових филмова или пак молбом за песму.

Прича каже да је у разговорима пред излазак у град, испред куће Пешића у пиротској Новосадској улици, Кари другарима објашњавао да је у једном од филмова глумио Кари Белафонте. Пешићеви пријатељи из детињства сећају се да је Кари на журкама тражио и музику Карија Белафонтеа.

Кари је (разуме се) Пирот

Последњих деценија пиротске кафане, посластичарнице и остали ћошкови уместо Белафонтеовим калипсом одзвањају именом и презименом популарног кошаркашког тренера. Пешићев однос према Пироту није тек једна од оних излизаних прича о непрежаљеном одласку и носталгичном повратку у родни крај предака.

Узајмна љубав и поштовање између града и кошаркашког стручњака јесте прича о успеху једног народа кроз достигнућа појединца. Пешић свуда са собом носи и град, а Пирот свог Свету, узорног трудбеничког сина, поштеног брата, несташног комшију и тренера светског гласа љубоморно чува од других градова попут Београда, Сарајева, Бормија, Берлина, Барселоне, Истанбула, Индијанаполиса, Маниле, или било ког другог где је исписивао странице кошаркашке историје.

Често је важнији творац најбољег, од шампиона самог.

Професор фискултуре Звонко Минчић је од фудбалског голмана направио кошаркашко чудо под именом Светислав Пешић.

Подругљиви, понекад и цинични подсмеси на Пешићеве штосове, гафове или досетке долазе од животних необавештеника, док су тврдње да је он најбољи пиротски кошаркашки стручњак плод елементарног незнања.

Тренер над тренерима

Сам Пешић је током каријере пресудно утицао на кошаркашко формирање бројних шампиона попут Дина Рађе, Тонија Кукоча, Владе Дивца или Александра Ђорђевића, Игора Ракочевића, Марка Јарића, Милана Гуровића или Немање Бјелице.

Данас у намери да постану најбољи помаже Филипу Петрушеву и Николи Јовићу, младићима рођеним на прагу 21. века који су кошаркашки одгајани на причи о последњем (за сада) светском злату.

На овогодишњем Мундобаскету све критичаре претворио је у кошаркашке незналице, а индивидуално просечне играче у несавладиву екипу. Пораз од Италије је испланиран, не због калкулисања, већ због заједништва.

Очекивања је испунио, а затим и надмашио. На неком наредном селектору је да следи пут Карија Пешића, који одговара мудрим ћутањем, чак и када му кицоши певају увредљиве песме. 

Не само да је показао да је велики тренер, Пешић је последњих година демонстрирао и често недовољно цењену људскост, чак и према онима који су га нападали.  

Одлукама при селектирању играча показао је и да му је тим важнији од појединаца који могу да разоре екипу, али не могу да је учине бољом. То говоре резултати, али и генерације кошаркаша.

Светислав Пешић се поред свих блиставих резултата, 2021. године ипак прихватио најтежег посла, неки би рекли и непотребног, јер је постојао реалан ризик да не успе да реформише посрнулу репрезентативну кошарку.

Селектор и кошаркаши репрезентације Србије дошли су до последњег дана на азијској турнеји. У финалу ће играти против Немачке, селекције и земље којој је Пешић поставио кошаркашке темеље и донео до сада највреднију медаљу – злато на Европском првенству 1993. године.

Нема места сумњи у тим и селектора Пешића, јер strong defense and transition offence на терену је најубојитије оружје Србије.