Предраг Сарић за РТС: Утакмица Србија–Литванија биће спектакл, одлучиће нијансе

Мало нам је потребно да се створи еуфорија. Једна добра утакмица против Доминиканске Републике и верујемо да у Манили може да се догоди чудо. Полуфинале светског првенства не мора да буде далеко за наше кошаркаше. Нећемо да будемо нереални, али желимо да пошаљемо добру енергију репрезентацији Србије уочи данашње утакмице са Литванијом.

Гост Јутарњег програма РТС-а Предраг Сарић из Спортског журнала анализира досадашње утакмице Светског првенства, успех српских одбојкашица и очекивања од Новака Ђоковића. У разговору за РТС посебно се осврнуо на пресудну утакмицу Србије и Литваније данас у 10.45 на Мундобаскету.

Објашњавајући еуфорију која прати велике спортске догађаје попут Мундобаскета, Предраг Сарић каже да смо у кошарци посебно емотивни као нација, размажени и навикнути на медаље и највеће успехе.

„Још од оне песме ‘Игра рокенрол цела Југославија’ и Атине, па и пре тога успеси из Маниле када смо били светски прваци, па Олимпијске игре у Москви. Велики успеси су се преносили из генерације у генерацију. Ту традицију желимо да задржимо и имамо генерације које то стварно и могу. Прошле деценије са Сашом Ђорђевићем освојили смо три сребрне медаље. Мало несреће је било и у Кини и у Истанбулу 2017. где је било неких објективних фактора који се не виде толико у јавности, али повреде 2017. па онда путовање, одморан противник и детаљи који су у оваквим случајевима битни. Остали смо на петом месту, што је за нас у том тренутку био неуспех. Тешко смо га поднели, али после кад смо видели да нисмо прошли на Олимпијске игре, кад смо видели како смо прошли на Европском првенству, умемо да ценимо то пето место", наводи Сарић разлоге наших навијачких очекивања, успона и падова на кошаркашким такмичењима.

Подсећа у разговору на изјаву Светислава Пешића који нас је подсетио на Јокићеву прошлогодишњу изјаву да се у Србији не воли спорт, већ победници односно – добри резултати. И кад говоримо о кошарци, да ли је то баш тако, пита Сарић.

"Сви кошаркашки терени овде у Београду увек су пуни, играју и млади и стари и они који можда не би требало ни да потрче. Не бих се сложио ни са Јокићем ни са Пешићем јер зашто се бавите спортом уколико се не такмичите и желите да сваког дана будете најбољи", објашњава наш саговорник.

Зато, Сарић каже да не можемо баш да генерализујемо да у Србији волимо само победу, јер ко воли пораз? Пораз је, додаје, добар само у неким фазама кад нас опомене и научи шта треба да урадимо да бисмо се поправили, али уосталом не бисмо ни Пешића толико славили да није био успешан у Бормију, потом у Истанбулу 2001. и у Индијанаполису 2002.

"На коњичким тркама Јокић се радује победи свог коња. И он се такмичио за НБА прстен и видели смо с којом страшћу. Ово је земља која воли спорт, која цени мајсторе попут Теодосића или пре њега, Ђорђевића, Славнића, Дражена Петровића, мајстора кошарке, у фудбалу Џајића, Шекуларца, Стојковића. Наравно, ко је тај ко воли пораз?", пита Сарић.

Сарић каже да у том медијском и спортском одмеравању пред утакмицу Србија–Литванија ко је већа кошаркашка сила заборављамо да смо ми земља спорта док су Литванци фокусирани на кошарку.

"У Литванији је то сведено на кошарку и они су концентрисани на кошарку и обожавају је, мала земља, врло талентована. Има такве асове попут Сабониса, Марчуљониса, Карнишоса, Куртинаитиса. Традиција која се вуче управо из те ’95. и те чувене утакмице у којој је мајсторство и креативност, односно талент дошао до изражаја у односу на њихове адуте тада, снага, прецизност и све остало. Међутим, кошарка је управо лепа због тога што не можете све на атлетицизму да заснивате, већ мора ту да буде и мало вица, а у вицу смо ипак ми бољи од других", објашњава Сарић.

Он је уверен да ће овде пресуђивати нијансе, сличан менталитет, слична игра. Валанчјунас је за Спортски журнал дао интервју о дуелима са Србијом, о млађим категоријама и о окршајима са Богдановићем. Некако смо се прибојавали Америке, они играју неку другачију кошарку, ово ће, кажу многи, бити много лепша кошарка за гледање, али противник сличан нама. Па видите, у четвртфиналу која је увек једна од најважнијих утакмица на светском првенству и на такмичењима која вас деле од тога да ли идете међу победнике или нисте у тој категорији."

Сарић каже да ћемо гледати дерби шампиона и да ће нијансе одлучити. Али и да је управо ова утакмица "она једна" која нас води до полуфинала:

"Америка је скуп добрих играча, међутим, још увек није тим. Да ли ће бити светски прваци, врло је могуће јер имају квалитете. Ово им је била одлична опомена, видећемо реакцију против Италије. И касније мислим да Италија не може са Америком. Можда би нама у овом тренутку више одговарала Америка. Још увек није сложена као Литванија, али ту више нема приче шта би било када би било. Ми играмо са одличним противником, ми имамо одличне играче. Тај трио Богдановић, Милутинов и Никола Јокић, потпомогнут изврсним Стефаном Јовићем, који одлично каналише и контролише игру. То је наш адут који у дуелу са било ким, па и Литванцима, може да нам донесе победу. Ово је утакмица у којој је све као и у сваком дербију, а ово је дерби шампиона. 50–50, нијансе могу да одлуче." 

Одбрана и напад морају да буду беспрекорни, анализира даље Сарић, јер су играчи балтичке репрезентације изванредни тројкаши. "Најбољи проценат шута имамо ми, око 55, тј. укупно за 2 поена – највише. Док Литванци за 3 поена – бољи су од нас. Дакле, та статистика сада говори да смо ми две доминантне екипе. Оно што њих карактерише као и Летонију, као и све балтичке земље, они су одувек били опасни тројкаши, сјајни шутери. Ми смо увек имали и сјајне шутере и добре дефанзивце."

Сарић још каже да треба очекивати спектакл.