Будућност српске кошарке могла би да буде светла, за садашњост треба да бринемо

Млади српски кошаркаши, предвођени талентованим тренером Ненадом Стефановићем, покорили су Стари континент - уписали су свих седам победа на турниру у Нишу и показали да имамо чему да се надамо када је будућност српске кошарке у питању.

Истина, шампионат су одиграли на домаћем терену, али то често, нарочито када су млађе категорије у питању, може да буде велико оптерећење, никако предност. Утакмице играте пред родитељима, пријатељима, саиграчима из клубова, а гледа вас сам врх националног савеза...

Није то спречило Орлиће да одиграју максимално у седам утакмица, а колико су били доминантни сведочи податак да је најмање убедљив тријумф забележен у финалу, када је Шпанија савладана са десет поена разлике.

Такмичење је почело некако непримећено, али врло брзо су убедљиве победе Орлића натерале јавност у Србији да обрати пажњу на нову генерацију Диваца, Даниловића, Ђорђевића, Бодирога и осталих великих српских кошаркаша који су деценијма "гинули" у националном дресу и доносили велику радост напаћеној нацији.

Предводник генерације је Никола Топић, који је у оцу Миленку имао пример како се треба борити за дрес са државним грбом, а сав свој раскошни потенцијал, захваљујући којем је до лудила доводио противнике у јуниорској Евролиги, показао је и у репрезентацији.

Кошаркаш Црвене звезде, који ће наредну сезону провести на позајмици у Меги, најбољи је био када је то био најважније, у финалном дуелу са Шпанијом, чиме је још једном показао да није без разлога на ширем списку селектора Пешића за Мундобаскет.

Топић је на крају, без превише изненађења, проглашен за накориснијег играча турнира.

Још један момак истакао се у финалу. Митар Бошњаковић, члан мадридског Реала, одиграо је фантастичан меч и био покретачка снага у трећој деоници, када су Орлићи сломили противника и стекли одлучујућу двоцифрену предност.

Током целог турнира један од најбољих у српском саставу био је Богољуб Марковић, који је вукао тим кроз групну фазу такмичења, али и плеј-оф, да би у самом финалу имао нешто лошије шутерско вече. Ипак, својим партијама заслужио је место у најбољој петорци шампионата.

У букету талентованих појединаца, окренутим тимској кошарци, истакао се и Андреј Мушицки. Омалени плеј Меге био је неухватљив на турниру у Нишу, уз више него солидан шут за три поена.

Остали играчи одиграли су фантастичне споредне роле и помогли да Орлићи дођу до титуле шампиона Европе, верујемо тек прве у њиховим каријерама.

И тако долазимо до проблема, а то је садашњост српске кошарке.

Несумњиво, Србија има велики број квалитетних играча, али ретко када су сви на окупу. Некада је разлог повреда, некад породичне обавезе, некада обавезе према клубу. А понекад играчи једноставно "нису физички и ментално спремни" да се ставе на располагање селектору А репрезентације.

Орлићи су својим примером ставили до знања старијим колегама шта се очекује од кошаркашких репрзенетативаца, да препреке не постоје када се игра за национални тим.

Појединци би од голобрадих младића могли много тога да науче.

А нама остаје да верујемо и да се надамо да ће ова златна генерација српских кошаркаша и у будућности доносити радост нацији и да ће према А селекцији имати исти однос као и до сада.