Жељков победнички менталитет на делу, завршена најболнија деценија у историји Партизана

Жељко Обрадовић у загрљају Матијаса Лесора, а онда и Џејмса Нанелија, после победе над Црвеном звездом у феноменалној финалној серији – слика је коју ће навијачи Партизана дуги памтити.

Партизан је после 10 година поново најбоља екипа у региону, а победа која је извојевана у пет утакмица против изузетно квалитетног тима Звезде, дуго неће бити заборављена.

Није овосезонски трофеј у АБА лиги највећи или најзначајнији који су црно-бели освојили у својој богатој историји, али је јако битан у овом тренутку – то је пехар који доноси наду.

Наду да ћемо и у наредним годинама гледати европски Партизан, који ће пред више од 20.000 навијача у Арени рушити пред собом најбоље европске екипе.

Црно-бели иза себе имају фантастичну сезону. Мало је недостајало да се нађу на фајнал-фору елитног такмичења, а титула у региону само донекле је ублажила горак укус пораза од потоњег шампиона Европе.

А за ту сезону заслужни су играчи, навијачи, спонзори, али више од свих – Жељко Обрадовић.

Најтрофејнији европски тренер прошле сезоне вратио се на клупу црно-белих после 30 година и одмах пробудио лептириће у стомацима свих којима је црно-бела боја у срцу.

После сезоне без трофеја, сезоне транзиције, Жељко је ове године показао да уз неометан рад, уз незаобилазну финансијску потпору, и даље у себи има менталитет победника, који му је донео девет титула европских шампиона у каријери.

Играчи су постизали кошеве, трчали и скакали за лоптом, али Жељко је мозак екипе, генерал који у сваком тренутку зна који војник шта треба да ради на терену, учитељ младићима чије време тек долази.

Има Партизан у свом саставу неколицину прекаљених кошаркаша – Пантер, Ледеј, Егзум и Папапетру билу су добро познати кошаркашкој јавности и пре него што су обукли црно-бели дрес, али су тек под вођством Жељка Обрадовића показали свој пуни потенцијал.

Али мало ко говори о млађем делу екипе – Смаилагић, Трифуновић, Копривица и Мадар рођени су 2000. године, а са 23 године су важни шрафови у Жоцовој машинерији.

Жељко је све то саставио, обликовао, тренирао, улио преко потребну дозу самопоуздања, што се најбоље видело у дуелима са најбољим европским екипама, укључујући и Црвену звезду.

Десет година патње завршено је директном победом над вечитим ривалом, који је доминирао у региону у последњој децинији и био једини представник Србије на великој кошаркашкој сцени.

Титула у АБА лиги враћена је у витрине Партизана, следи напад на ону другу, важнију, коју црно-бели чекају знатно дуже – од Ђорђевићеве тројке у истанбулској ноћи априла 1992. године.

Тада је Жељко као тренер почетник урадио оно у шта нико није веровао - са голобрадим младићима, далеко од куће, освојио је прву и једину титулу шампиона Европе за српску клупску кошарку.

Победа против Звезде у финалу АБА лиге сигурно по значају није у том рангу, али је показатељ да се Партизан, са Жељком на клупи, налази на правом путу.

На путу који у наредних неколико година води до повратка на европски трон.

А ко би боље знао како се осваја Евролига од Жељка Обрадовића.