Дан када се остварио један давни сан – како је Партизан из Фуенлабраде покорио Европу

Лета 1991. године, управа Партизана је у Београду тражила новог тренера, док је Жељко Обрадовић био у Поречу на репрезентативним припремама пред Европско првенство у Риму.

Не видевши бољу замену за Душка Вујошевића, који је поднео оставку после глатког пораза од Југопластике у финалу југословенског првенства и завршио у Црвеној звезди, Драган Кићановић је предложио да се на место првог тренера постави актуелни плејмејкер Жељко Обрадовић.

Председник Радојица Никчевић, Драган Тодорић и Ђорђе Чоловић били су зачуђени предлогом, али су га визионарски прихватили.

Одлука је прихваћена изненада и неочекивано, али не без основа и идеје. Обрадовић се и на терену понашао као тренер, разумео је игру, имао је свеску у коју је записивао акције са тренинга и знало се за његову жељу да након играчке започне и тренерску каријеру.

На аеродрому у Београду, Обрадовић је саопштио Душану Дуди Ивковићу да се повлачи из репрезентације јер је постао тренер Партизана.

Као противтежа Обрадовићевом неискуству, Александар Николић је постављен на место стручног сарадника. Сличну улогу Николић је имао претходних сезона уз Божидара Маљковића у сплитској Југопластици. Миленко Савовић постављен је исте године за спортског директора.

Нови систем најјачег европског такмичења

Партизан је прилику да игра против најбољих европских клубова те сезоне добио захваљујући промењеном систему најјачег европског такмичења.

Дотадашњи Куп европских шампиона, ФИБА је преименовала у Европску лигу. Могућност да се такмиче стекли су вицешампиони националних првенстава, па чак и неки слабије пласирани тимови из најјачих европских лига.

Тако је и Партизан, поражен од Југопластике у прошлогодишњој финалној серији последњег Првенства Југославије у којем су наступали и тимови из Хрватске, заслужио место у другом квалификационом кругу. У две утакмице убедљиво је побеђен мађарски Солнок збирним резултатом 181:137.

Због повећаног броја учесника, тимови су након квалификација, за разлику од пређашњих сезона, били распоређени у две групе од по осам екипа. Партизан је доспео у групу Б са Хувентудом, Естудијантесом, Филипсом из Милана, Бајером 04, Арисом, холандским Комодором и белгијским Маес Пилсом.

Најмлађа екипа у Европи, без странаца

Просек старости Партизанових играча у истамбулској сезони био је 21,7 година. У тиму није било странаца. Екипу су пред почетак сезоне напустили Жарко Паспаљ, Мирослав Пецарски, Марко Ивановић, Оливер Поповић и Жељко Обрадовић, који је добио нову улогу.

Из ИМТ-а су се вратили Влада Драгутиновић и Славиша Копривица. Из Звезде је дошао Млађан Шилобад, а из новосадског НАП-а Жељко Ребрача. Најискуснији играч новог тима био је Драган Шарић, придошлица из Војводине.

Зоран Стевановић, Иво Накић и Никола Лончар остали су у клубу уз бековски тандем Предраг Даниловић – Александар Ђорђевић, предводнике и најбоље стрелце екипе у шампионској сезони.

Ђорђевић ће погодити и чувену тројку у финалу, а Даниловић ће бити проглашен за најкориснијег играча фајнал-фора у Истанбулу.

Партизан де Фуенлабрада

ФИБА је донела одлуку да због рата који се распламсавао у Хрватској, тимови са простора Југославије морају као домаћини да играју ван земље. После обављених припрема у Будви и на Копаонику, где су остварени добри резултати у припремним утакмицама, одлучено је да ће Партизан као домаћин утакмице Европске лиге играти у Фуенлабради, предграђу Мадрида.

Док се Европа згражавала над дешавањима на Балкану, Партизан је дочекан у Фуенлабради као да је тамо и основан. Људи у Фуенлабради нису могли да одоле Партизановој младости, енергији, лепој кошарци, али и примерном понашању и опхођењу према мештанима.

Фуенлабрада је била заражена кошарком и црно-белим бојама. Од прве до последње утакмице групне фазе, Партизан је пратила гласна подршка пуне дворане.

"Српске бригаде из Фуенлабраде", писало је на великом транспаренту под сводовима хале, а чувена застава "Партизан де Фуенлабрада" била је упозорење свима да Партизан има дом и да није сам.

Несвакидашња дешавања у предграђу Мадрида престала су да буду симпатична шпанској јавности када су навијачи из Фуенлабраде за Партизан навијали и против шпанских екипа Хувентуда и Естудијантеса.

Девет победа и четири пораза у јакој групи Б

О квалитету Партизанових противника у групи сведочи чињеница да су сва четири учесника каснијег фајнал-фора била управо из групе Б.

Партизан је са девет победа и четири пораза освојио четврто место, последње које је водило у четвртину финала.

Битна победа за пролазак остварена је "на домаћем терену" у Фуенлабради против Хувентуда када је Зоран Стевановић пред крај меча погодио два слободна бацања, а Славиша Копривица блокадом на другој страни терена сачувао победу – 76:75.

Једна утакмица у Београду

Са четвртог места у групи, Партизан се пласирао у четвртину финала где га је у серији на две добијене утакмице чекао Кнор из Болоње, првопласирани из групе А. Кнор је имао предност домаћег терана, а пропозиције су биле такве да је у првој утакмици Партизан био домаћин.

ФИБА је дозволила да се утакмица одигра у Београду. У "Пионир" није дошло више од 4.500 гледалаца, а ентузијазам београдских навијача није био на нивоу из Фуенлабраде. Црно-бели су победили резултатом 78:65.

Прва утакмица у Болоњи тесно је припала домаћинима – 61:60. Узбудљива мајсторица завршена је победом Партизана 69:65. Памти се закуцавање Зорана Стевановића које табла није преживела.

Уследила је пауза од скоро пола сата која је пресекла добар почетак Италијана. Гађајући их различитим предметима, разочарана болоњска публика испратила је црно-беле на фајнал-фор.

Три поена, три поена! Време је истекло!

Партизан је у Истанбул кренуо у добром расположењу – авион са Сурчина није ни полетео, а дознало се да је помоћни тренер Велимир Гашић добио сина.

Филипс из Милана и страшни Доукинс у дворани "Абди Ипекчи" нису спречили Партизан да се пласира у финале. Хувентуд је у шпанском окршају убедљиво савладао Естудијантес и заказао трећи сусрет са Партизаном те сезоне – 16. априла 1992. године.

После добре игре у првом полувремену, црно-бели су имали вишак од шест поена – 40:34. Средином другог дела игре Партизан је водио и са максималних 55:45, али се до краја утакмице предност полако топила.

Играо се последњи минут меча, а на семафору је писало 68:68. Виљакампа је промашио слободно бацање (шутирало се "један за један") али је лопту ухватио Моралес и изнудио пети прекршај Даниловића.

И Моралес је промашио слободно бацање, али је Томпсон у скоку лопту ћушнуо до Ђофресе. Ђофреса је потрошио 20 секунди па кренуо у продор, лако обишао Ђорђевића и погодио преко Стевановића из тешке позиције.

Лопта је прошла кроз обруч и упала право у руке Моралесу који је наивно, не дајући времена својим саиграчима да се поставе у одбрани, уручује Копривици. Копривица изводи лопту до Ђорђевића, а он јури поред десног аута, зауставља се пред линијом за три поена, наскаче на шут ногама окренутим готово ка бочном ауту и ротирајући тело у ваздуху испаљује лопту ка кошу...

"Три поена, три поена! Време је истекло! Немојте се љутити што сам заћутао за тренутак. 71:70! Ја ово у својој каријери нисам доживео"...