Буди као Никола Јокић – не одустај, напорно ради, оствари немогуће, испиши историју

Познато је да НБА лига воли причу, тј. наратив који прати одређеног играча.

Никола Јокић има једну од најневероватнијих прича у историји спорта, причу која је добила ново поглавље, нову димензију, причу која ће се преносити с колена на колено и то не само у Србији.

Историја, њен ток и нове странице

Од тренутка када је др Џејмс Нејмсит измислио кошарку, па све до данас, она се константно мењала и тражила начин како би напредовала, улазивши у најситније детаље.

Самим тим, било је разних експериментисања, прилагођавања, еволуирања, метаморфозе, назовимо то како год хоћемо.

Центри и високи играчи попут Петита, Вилта, Расела, Карима, Волтона и Мозеса доминирали су све до средине 80-их.

Потом су умеће, вештина и прецизност били на виделу и цени, па су тако титулу најкориснијег играча освајали Меџик, Берд и Џордан.

Примат би опет преузимали торњеви какви су били Хаким, Адмирал, сер Чарлс, а тренд доминантних високих играча трајао је све до средине 2000-их.

Ајверсон и Неш успели су да се угурају међу Шека, Гарнета и Данкана и изборе се за вредновање и статус ниских играча у тој ери.

Упркос томе, доминација високих је трајала више од 50 година и деловало је као да је то нешто што се у кошарци никада неће променити.

Међутим, МВП признање које је освојио Дирк Новицки сада већ давне 2006. године било је последње које је припало играчу који игра на позицији крилног центра или центра.

Кошарка, а поготово НБА лига, окренула се на другу страну.

Плејмејкери, шутери, дриблери, креатори и физички феномени на крилним позицијама преузели су контролу над њом.

Упркос томе што су и центри почели да масовно шутирају и погађају тројке, чувају и нападају ниже од себе, годинама се сматрало да је позиција центра изумрла у модерној кошарци и да више никада неће носити неку превелику важност и бити кључан фактор неке екипе.

Све до појаве Николе Јокића...

Пут може бити важнији од самог циља

Буцмасти момак из далеке Србије, наизглед неспреман да се нађе на паркету, загосподарио је паркетом...

Чак ни они најоптимистичнији нису могли да замисле шта ће Никола остварити, а они који говоре да су ово очекивали – лажу.

Упркос одличним партијама у дресу Меге и титуле најбољег проспекта и најкориснијег играча АБА лиге, утисак је био да Јокићу недостаје много тога како би уопште заиграо са најбољима на свету.

Није храбрило ни то што је изабран у другој рунди као тек 41. пик на драфту 2014. године (МВП са најлошијом позицијом на драфту), као ни то што су у Нагетсима минути на његовој позицији били поверени Нуркићу, Фариду, Хиксону и претходно Мекгију и Мозгову.

Ипак, онај исти момак који не може да уради склек или згиб, који једе бурек и пије кока-колу, који изгледа као виша верзија неког нашег комшије из краја, уверио је челнике Денвера да је посебан, да је драгуљ који не смеју испустити.

Убрзо, сви поменути центри склоњени су како би се направило места за "Меџика из Сомбора", а овај је направио револуцију и редефинисао позицију високог играча на терену.

МПВ сезона

Никола је и претходних година наговестио да му је место у врху светске кошарке.

Прошле сезоне прикупио је симпатије НБА стручњака и аналитичара, који су га пре Џоела Ембида уврстили у прву петорку лиге и самим тим наградили звањем најбољег центра НБА.

Ове сезоне, Никола је још више померао лествице, па се тако нашао као стартер у "Ол-стар" утакмици, а потом и до последњег гласа заслужио звање најкориснијег играча.

Оно што је разликовало ову сезону Николе Јокића од свих претходних јесте неколико ствари.

Прва је то да није калкулисао, темпирао форму, бирао и чувао се за битније мечеве, већ био константан, најбољи од првог до послењег меча. Делује да се "Џокер" уозбиљио на терену и потпуно сазрео.

Више није био фактор изненађења или чуђења када противницима стрпа 40 или 50 поена (рекорд каријере направљен против Сакрамента ове године), већ се ти дешавало на дневној бази.

Унапред би ментално припремао ривале на дугу и тешку ноћ, ноћ у којој су велике шансе да неки од рекорда лиге буду оборени, ноћ у којој Шакил О'Нил на крају заприча српски, а медији широм Америке узалуд покушају да преусмере пажњу на нешто или неког другог.

Потом, неизоставан податак и аргумент у бирању Јокића за МВП-ја јесте повреда Џамала Марија.

Очекивало се да ће одсуство најбољег стрелца Денвера и другог најбољег играча у огромној мери уназадити Нагетсе на табели и утицати на њихову игру.

То се није десило, претежно јер је Никола преузео огроман терет на своја леђа, али и успешно разиграо и улио самопоуздање остатку екипе.

Не само да Денвер није испао из трке за плеј-оф, или спао на позиције које воде у плеј-ин, већ су Нагетси у једном тренутку били екипа са најдужом победничком серијом у читавој лиги, а на крају регуларни део сезоне завршили на високој трећој позицији, веома тешке Западне конференције.

Као такви, у последњим мечевима били су у позицији да директно бирају ривала, односно избегну Клиперсе и Лејкерсе.

Један по један Јокићев супарник у трци за МВП награду отпадао би из те трке, што због повреда, лоших утакмица, али и потеза ван терена, па је свет на крају морао да призна оно што се већ увелико знало, Никола Јокић је МВП лиге, без икаквог премца и дилеме. 

Није увек лоше бити другачији

У ери вансеријских атлета, Никола је доминирао мозгом и интелигенцијом.

Уместо да небески скочи и покупи лопту са врха табле – он је заградио свог ривала и ухватио лопту малтене са земље.

Потом, уместо да сачека, потражи свог плејмејкера и уручи му лопту – он је преводи на противничку половину, убрзава игру, напада непостављену одбрану и тако прави "мис-меч" ситуације без позивања и одрађивања акција.

Уместо да прави блокове саиграчима, они га праве њему.

Уместо да се он отвара из пика и утрчава – он дотура лопте онима који утрчавају и отварају се.

Уместо да зверски закуцава – он полаже, баца флоутере, шутира са свих дистанци.

А опет, и те како уме да се одвоји од земље, постави јак блок, диктира темпо, изгура јачег и већег, не заостане за бржим, блокира или закуца.

Ипак, његове вредности нису ни скок, ни брзина, ни шут, већ много комплекснији фактори кошарке.

Кошаркашка интелигенција, преглед игре, препознавање противничких одбрана и напада, играње у својој брзини, способност "успореног снимка" у глави, размишљање неколико потеза унапред, доношење исправних одлука, преузимање одговорности и неопходна доза среће, само су неке од ствари које красе најдаровитије кошаркаше на планети, међу којима је дефинитивно Никола Јокић.  

Једноставно, он је потпуно атипични центар не само у данашњој кошарци, већ у читавој историји овог спорта.

Тежак рад или таленат?

Погрешно је мишљење да је Јокићу дар само пао са неба и начинио га играчем какав јесте.

Таленат и богом дано умеће, данас вас може добацити тек до лествице просечног или недовољно доброг професионалца.

Да би се дошло до лествице најкориснијег играча НБА лиге, неопходно је марљиво и непрестано радити на свим сегментима.

Позната је изрека да ће напоран рад увек победити таленат, онда када таленат престане да напорно ради.

Управо то је пример и у овом случају. Из сезоне у сезону, Никола додаје неки нови сегмент у своју игру, или побољшава постојећи.

Небројено пута су Јокићеви бивши и садашњи тренери причали о његовој раду, о исхрани и фитнесу, променама које је морао да начини, дисциплини коју је показивао и количини одрицања.

Од повећег стомака до трбушњака се не стиже лежањем, већ посвећеношћу, тешким радом и јаком психом.

Кад смо код психе, неопходно је истаћи да она игра огромну улогу у Николином успеху.

"Џокер" оправдава надимак и служи за пример

Јокић је постао једно од лица НБА лиге и светске кошарке, упркос томе што се разликује од осталих НБА звезда.

Бројне обавезе, новац, рад, успех или неуспех, напорне сезоне, распоред, критике аналитичара или навијача, као да не утичу на његов карактер. 

Насмејава себе и друге, свађа се и бесни на судије, добацује ривалима и улази у расправу, слави и тугује као дете када победи или изгуби, остаје приземан, доступан, скроман и увек одаје утисак обичног момка и човека, а не суперзвезде и милионера.

Не бави се самопромоцијама, не брине о форматима такмичења, изјавама ривала, стручних консултаната или аналитичара највећих спортских медија.

Напорно ради, тренира, напредује, учи, бори се и тако допушта кошарци да буде његов пи-ар.

Држи се, прича и живи кошарку. Још не показује превише интересовања и не износи мишљења о политици, уметности или другим сферама.

Опет, веома често будемо сведоци неког лепог хуманитарног геста или потеза којим докаже да мисли и помаже оне којима је то потребно или неопходно.

Зато, када саберемо све што знамо о Николи Јокићу, момку који је некада на Фејсбуку тражио друштво за баскет, о некоме ко је сањао велике снове, а потом ђаволски много радио и правио крупне кораке како би их остварио – схватамо да он може послужити као пример свакоме од нас.

Можда је потребно много коцкица које се морају поклопити, или много зноја који се мора пролити, али је циљ, ма колико недостижно далеко био, ипак остварљив.

Јокићева мисија није завршена. Један циљ је испуњен, али то не значи да не сме сањати и поставити још већи.