Јаов наследник, авионски теснац и прескакање ”кинеског дигиталног зида”

У среду поподне по српском времену група од 15-ак новинара из Србије кренула је пут Кине, а међу њима и моја маленкост. И то некако лепо и равноправно подељени међу три подврсте - штампани, ТВ и електронски медији.

Већ први лет до Истанбула ме је на занимљив начин подсетио где сам се упутио. 

Наиме, имао сам срећу да ред од три седишта делим само са једним човеком, али не обичним. 

Био је то млади репрезентативац Кине, а који својом висином очекивано био асоцијација на најпознатијег кинеског спортисту Јао Минга. Нисам успео да из његовог тихог и не баш разумног гласа утврдим како се зове, али ми је на телефону откуцао своју висину. 

225. 

Мршави дугајлија је дакле за три центимента виши од највишег играча на предстојећем превнству у Кини, нашег Бобија Марјановића.

Нисам након тога могао да са њим више да комунцирам јер му енглески језик није добар, али сам током трајања лета могао да видим са каквим се проблемом по питању ”смештаја ногу” сусрећу овако вискоки људи. Он дословно није могао да седи пет минута у једном положају, већ је током трајања лета констатно покушавао да пронађе угоднији.

Међутим, ни он а ни ми остали нисмо могли ни да претпоставимо какав нас авион чека за онај дужи лет, који од Истанбула до Гвангџоуа траје пуних десет сати. 

Иако је авио компанија била турска, авион као да је био намењен Кинезима. Али не оним попут мог ”комшије” са првог лета, већ оним какве углавном знамо - ниске и ситне. Ја сам са својих 185цм једва издржао ноћ у оном теснацу. Без сна разуме се.

Али, било како било, стигосмо ми око пет поподне по локалном времену у Гвангџу, и онда стрпљиво сачекали у подужој ”змији” од реда на пасошкој контроли. 

Био сам први из новинарске групе који је дошао на пулт, где ми је гопсподин са друге стране стакла након мог одговра да сам у Кину дошао поводом Светског првенства, уз широки осмех рекао: Јокиц!

Узвратио сам осмеом, и одговорио потврдно. И после скенирања прстију и лица, та контрола је била убрзо готова. Много боље и брже него што смо се надали…

Након тога на излазу са аеродрома срећемо групу навијача Србије, који су и поред велике удаљености и компликованог пута ипак решили да дођу и на лицу места подрже Салетове ”орлове”.

Било их је из Ваљева, Београда, Невесиња и из Чачка, одлакле је Лазар Јеремић, који је поред признања да је опрао руке у Морави за срећу, рекао и следеће:

"Када год смо имали велика очекивања, ништа нисмо урадили. Идемо утакмицу по утакмицу, уз велику концентрацију и квалитет који поседујемо, мислим да можемо до медаље без проблема. Све је могуће на овом првенству, пустимо момке да играју", додао је Лазар.

Оно што је словило за главни страх колега током пута јесте то да ли ћемо и какав Интернет имати у Кини, а све због познатих ограничења, као и да ли ће нека од ”ВПН” апликација радити и помоћи нам да те рестрикције некако заобиђемо и неометано радимо посао због којег смо дошли.

На срећу, на аеродрому је то било могуће, као и у хотелу у Фошану, у који смо стигли након два и по сата вожње аутобусом модерним аутопутем са пет трака у једном смеру.

Дакле, за сада је тај ”кинески дигитални зид” прескочен, али видећемо како ће то бити сутра, када наша репрезентација има последњи тренинг (12.45) уочи суботњег почетка Мундијала и меча са Анголом (09.30, РТС 1).

Толико за прво јављање из топлог и кишовитог Фошана, у којем се некако боримо за ваздух због влажности од преко 85%.