Од сјаја до очаја и назад

Припремни период одигран је за чисту десетку. Десет победа из исто толико утакмица наговештавали су да ће Србија у Кину ићи веома мотивисана, наоштрена, али и као добро подмазана машинерија.

Еуфорија се наставила и у групној фази, пошто су жртве "орлова" бивале самлевене са просечно 40.7 поена разлике.

Ангола и Филипини били су доручак, незгодна Италија ужина, а Порторико дезерт репрезентацији Србије. Ипак, главно јело представљало је проблем. Србија као да пре свега ментално, а потом и физички није била спремна на мечеве са Шпанијом и Аргентином.

Далеко од тога да било који меч треба намерно изгубити, али би можда пораз у поменутом припремном периоду активирао будилник у главама кошаркаша и стручног штаба.

Удео у целом ролеркостеру овог турнира имала су знатно напорнија путовања наше селекције у односу на противнике, а као што је то рекао и селектор Ђорђевић, некада спавање на истом месту и заједнички доручак могу бити веома важни. 

Оно што упада у очи јесте то да пројекат Србије са два центра није заживео, а разлог може бити и то што се Србија сама није придржавала тог пројекта и замисли. Често је морала да се прилагођава ривалу, уместо ривал њој, па смо тако видели репрезентацију са четири центра на клупи, а четворком у улози центра на паркету.

Две ствари које су такође неизбежне, а тичу се наше селекције јесу одбрана и недостатак Милоша Теодосића.

Невероватно је колико је лако у свим утакмицама, а поготово у поразима пуцала прва линија одбране, што је онда повлачило низ грешака, што у дефанзивној ротацији, што у затварању, преузимању... 

Не постоји статистика, аналитика, справа или машина која може измерити утицај Милоша Теодосића на организацију игре у нападу, али можда и важније мотивисаност и концентрацију на терену. Теодосић је већ годинама продужена рука тренера на терену, а сјајане партије, као и однос са селектором Ђорђевићем донео је Милошу овлашћење да држи момке буднима током меча.

Пречесто смо видели емотивну одсутност и испражењност, која је одражавала лоше и у одбрани, али и у нападу. Управо је у тим ситуацијама недостајао Теодосић да понови чувене реченице "Шта ми хоћемо" и "Ајмо кући, ако нећемо да играмо" и тако уз понеку псовку, тргне сваког саиграча, али и члана стручног штаба.

Игра наше репрезентације у финишу турнира доста је зависила од датог моментума на терену и од жеље играча за игром, што се не сме дозволити. Незамисливо је и чути изјаве након пораза од Аргентине да је противник желео победу више од наше репрезентације и ту се осетио недостатак лидера, не толико на терену, колико у свлачионици.

"Орлови" су у "утакмици лузера" како су тај меч окарактерисали Ђорђевић и Попович успели да доживе дуго снивани сан, да савладају мислима одлутале Американце. 

Турнир је завршен мечом са Чешком. Противник је играо за најбољи пласман у историји земље, а ми за најгори још од 2006. године. Било како било, требало је пронаћи мотивације и жеље за још један резултатски неважан меч. Поново је то био проблем, срећом само до полувремена.

Чеси су на велики одмор отишли са 50 постигнутих поена и девет разлике, али је потпуно другачија Србија изашла на паркет у другом полувремену. Заиграла се знатно боља одбрана, летели су "орлови" по терену, били активни на скоку, у нападу је лопта ишла знатно течније, што је стварало отвореније позиције и лакше поене сваком појединцу.

Не би била велика разлика да ли турнир завршили пети или шести, али била би велика срамота дозволити једној Чешкој да помисли да је на нивоу или изнад нивоа српске кошарке.

На крају, Србија је успела максимално да ублажи горак укус у устима због пораза од Аргентине. Историјски тријумф над Америком и дизање из пепела против Чешке поправили су утисак репрезентације Србије на Светском првенству, а вероватно и атмосферу међу самим играчима. 

Критика, али и утеха има на прегршт, ко жели да их нађе. Ово друго је свакако то да две селекције које су савладале Србију играју финале Светског првенства, што говори о њиховим квалитетима и томе да су били далеко од мачјег кашља и да се радило само о кривици Србије. 

Такође, без борбе за медаљу остале су репрезентације Грчке, Италије, Литваније и Француске или Аустралије. Да не помињемо Америку, која се налази у великом проблему: Шампион НБА лиге је тим из Канаде, МВП је Грк, најбољи центар Србин, а најбољи дефанзивац Француз.

Србија Кину напушта са знатно лошијим резултатом од прижељкиваног, али сваки меч и турнир увек треба искористити да се нешто научи. "Орлови" су на тежи начин научили да, да не треба потценити ниједног ривала и да се битке добијају на паркету, а не на папиру. 

Такође, Србија је увидела да подршку навијача има широм планете, а да та публика је упркос нервирању, уживала у тројкама Богдановића, закуцавањима Милутинова и Лучића, или додавањима Јовића или Јокића.

Србија има 12 момака који су у Кини доживели тешке тренутке, али који ће из Кине изаћи као већи играчи и људи, који ће водити ову репрезентацију до успеха које заслужује.