Гуровић: Сви се надамо финалу са Американцима, плави дресови су симбол победе

Свако ко купи улазницу уједно пружа значајан допринос кампањи Кошаркашког савеза Србије и Уницефа, за изградњу инклузивних игралишта и за помоћ деци са сметњама у развоју, јер половина прикупљених средстава иде управо у те сврхе.

"Када сам чуо ову вест јако сам се обрадовао, јер је важно да урадимо све што можемо за нашу децу. Мислим да КСС ради праву ствар, и верујем да овако нешто може и треба да постане традиција, не само када је кошарка у питању, већ и други спортови. Видео сам и позив да сви дођу обучени у плаво, што је права ствар. Надам се да ће то људи да прихвате масовно. У прошлом периоду плава боја донела је много радости и злата нашој земљи. Надам се да ће то бити можда и бити нека покретачка снага за садашње генерације", рекао је Гуровић, који је са националним тимом освојио златно одличје на Светском и Европском првенству, као и бронзу на ЕП.

Идеја Дејана Томашевића и његовог тима у КСС је да се цела Арена уједини око боје у којој игра репрезентација, и да се на тај начин пошаље најлепша слика у свет.

"Код нас је то јединство у прошлости било можда мало пољуљано, јер се ми кроз векове често делимо на ове или на оне, али би било сјајно уколико би репрезентација ујединила све, и била магнет позитивне енергије и подршке. Била би то лепа увертира пред Светско првенство и показала да смо јачи него што смо икада раније били."

Плава боја је нешто што Гуровића асоцира на победе и медаље, али и на друге дивне успомене из репрезентације.

"Пошто смо сви били окупљени око кошарке, која нам је била и остала јако важан део живота, мислим да успех који се генерацијама стварао је везан за ту плаву боју. Боје не утичу директно на резултат једне утакмице, али сигурно на менталном плану дају екипи неку снагу и енергију, то је дефинитивно. Ова тамноплава нам даје неку сигурност, припадност, самопоуздање, нови израз. Она је симбол победе."

Много је великих утакмица одиграо Гуровић за репрезентацију, често се помиње Индијанаполис 2002, али Милан истиче још један важан моменат из каријере.

"Мало се у запећак ставила 2001. година, када смо освојили злато на ЕП у Истанбулу. Та генерација предвођена нашим капитеном остварила је један импресиван резултат почевши од три контролна турнира, чини ми се да су два била у Турској, а један у Немачкој, па до саме завршнице самог турнира у Инстанбулу. Били смо непоражени од када смо почели, све до титуле, па могу да кажем да је тај шампионат у Турској оставио велики траг у мом сећању. Памтим и велико јединство које нас је красило. После је свако отишао на своју страну, због обавеза, породице, али остао сам у контакту са Бодирогом и још пар играча. Када се сретнемо, испричамо се, сетимо се неких анегдота, догодовштина, изазова са којима смо се суочавали, и буде то једно лепо сећање. Драго ми је да видим то јединство и у садашњој генерацији у националном тиму, јер је то један од предуслова успеха."

Милана Гуровића памте по тројкама Америци на Светском првенству, али још је много тога што је красило овог сјајног кошаркаша.

"Нескромно је да причам о себи, али сам увек давао сто одсто од себе на терену, и остављао сам срце за репрезентацију. Сматрам да је национални тим једна светиња, и да тај став треба да буде присутан код свих који се баве спортом. Тај приступ игри ми је можда и важнији од прича да сам био успешан у шутевима за три поена, по неком спречавању контранапада, одбрани..."

На причу о репрезентацији код Гуровића се јављају емоције у којима доминирају појмови срећа и носталгија.

"Помешана су осећања, поготово код нас који смо рано отишли у Грчку, где смо наше име стварали под туђим небом. Некако, осећали смо јаку носталгију која нас је везала за национални дрес и ту неку ненормално јаку жељу да једног дана будемо део те приче. Желели смо да покажемо патриотизам, припадност нацији. Кошарка је била спорт број један, мада је дошла та краћа криза после Индијанаполиса, када су терени постали све празнији, а деца кренула да се баве другим спортовима. Срећом, поново је направљен замах, култ репрезентације се вратио, и терени опет врве од клинаца. То је оно чему тежимо, да деца нису на улицама, да се не дрогирају, да нема насиља, да су окренути спорту. Мислим да је то једна велика и важна улога репрезентације, да преноси поруке деци о правим вредностима."

Данашња генерација је свесна одговорности и друштвене улоге коју имају, додаје Гуровић.

"Сигуран сам да ови момци имају тај мотив и жељу да играју. То су и показали Теодосић, Богдановић и остали момци који су долазили током прозора, али морамо да разумемо и оне момке који нису, попут Јокића, јер једноставно њихови клубови нису давали времена и простора да се прикључе националном тиму. Што се тиче њиховог квалитета, у то нико не треба да сумња, сви се надамо да бисмо могли да дођемо до финала и тог дуела са Американцима, да видимо где смо и шта смо. Наша селекција ће бити једна моћна машина која ће градити победе, на терену и ван њега", закључује Гуровић.