Трофеј би спречио рат

Ни 20 година од последњег великог такмичења где смо наступили под називом СФРЈ, није довољно за тренера Ивицу Осима, који је тада водио екипу, да преболи испадање од Аргентине у четвртфиналу Мундијала у Италији.

"Мислим на две ствари: шта ми би да сам двапут одбио понуду Реал Мадрида и шта се могло догодити на Свјетском првенству у Италији 1990. године, односно након њега", рекао је тренер Ивица Осим, који је тада био на клупи репрезентације Југуславије.

На Светском првенству 1990. године у Италији, тадашња репрезентација Југославије је пружала партије од сјаја до очаја, али је у елиминационој фази прво избацила јаке Шпанце, да би у борби за полуфинале испала од Аргентине.

Иако су љубитељи фудбала са ових простора уверени да би Југославија сигурно освојила Европско првенство 1992. године, где није отишла због санкција, Ивица Осим је у интервјуу за часопис Спортс илустрејтед (Sports Illustrasted) нагласио да има другу дилему.

"Мене, међутим, више занима оно што се могло догодити на Светском првенству две године раније, под условом да смо победили Аргентину у четвртфиналу. Можда сам оптимист, али у својој се личној илузији питам шта би се догађало у Југославији да смо успели пробити се у полуфинале или финале. Шта би то значило држави. Можда не би било рата да смо постали прваци света. Кад трезвено размислим, некако не могу да верујем да бисмо постигли баш такав учинак, но понекад једноставно сањате о нечему шта се могло догодити. Да, кад легнем у свој кревет и не могу заспати, мислим да су се ствари на подручју бивше државе могле завршити другачије због нас и нашег наступа на Светском првенству."

Југославија је тада завршила наступ у четвртфиналу поразом од Аргентине након пенала. Наша репрезентација је још у првом полувремену остала без Рефика Шабанаџовича, који је искључен, али и са играчем мање на терену, тадашњи "плави" су се надигравали са "гаучосима", и били су ближи победи.

Када је дошло до пенала, и поред тога што је Ивковић одбранио пенал Марадони и пормашаја Тролија, чак три наша играча била су нерпецизна. И даље боли пречка Стојковића, коју је погодио са 11 метара, и параде аргентинског голмана Гоикоечее, који је одбранио ударце Брновићу и Хаџибегићу.

Пре тога у фантастичном двобоју осмине финала, једном од најбољих на целом турниру, Југославија је након продужетака побиедила јаку Шпанију 2-1. Утакмицу живота одиграо је тада двоструки стриелац Драган Стојковић.

"Била је то утакмица у којој су играчи схватили колико су јаки. Шпанија је и тада, као и данас, била фудбалска велесила. Да, могуће је то била најбоља утакмица Југославије под мојим вођством."

Открио је такође да у двобоју с Аргентином није могао рачунати са својим одбрамбеним играчем, Словенцем Срећком Катанецом, и то због физичких пријетњи Словенцу.

"Утакмица с Аргентином била је наша најважнија на Мундијалу, највећа утакмица генерације, али нисмо се могли у потпуности фокусирати због околности. Срећко Катанец је заиста био врло, врло важан играч у нашој композицији. Прие утакмице ме молио да га не стављам у тим. Неколико сати прие његовој су породици у Љубљани приетили одмаздом буде ли заиграо против Аргентине. Схватам у каквој је позицији био. Како је могао играти док му је породица живела у Љубљани? Наравно да га нисам ишао наговарати", испричао је Осим.

"Та је југославенска екипа била у далеко, далеко бољем стању него што је тада била југословенска држава. Данас ми се чини уопште беспредметно говорити о тадашњем фудбалу кад је фудбал био споредна ствар. Фудбал је лепа игра, али је далеко небитнији од живота. Много је људи убијено. Земља је била уништена. Зато није фер говорити о фудбалерима и њиховим тадашњим одлукама с обзиром на оно што је уследило."

"Једна је ствар сигурна: да су фудбалери на власти уместо политичара, никад се не би догодило оно што се догодило на подручју бивше Југославије."

Осим је такође покушао да објасни како му је било да у исти састав слаже играче из шест југославенских република.

"Замислите да постоји селектор Велике Британије и да у тим узме пет Енглеза, три Шкота и три Велшанина, а ниједног Ирца. Одмах би избио устанак. Наравно да је било притисака и покушаја притисака, поготово из клубова. Није, међутим, било, барем не за мог мандата, састављања репрезентације по националном кључу. Ипак, било је политике. Све вам је политика. Сваки вам је фудбалски клуб политика, како онда не би била репрезентација."