"Осам и по", највећа лаж савременог фудбала

Може се полемисати о фудбалским укусима, али једно је сигурно – Марадона је најуникатнија појава на травнатим теренима, Вејн Руни је био најкомплетнији фудбалер, Ференцу Пушкашу је било лако да забија голове јер је иза себе имао "лажну деветку" Нандора Хидегкутија.

Мајкл Кокс, аутор текста "Представљамо 8,5, хибридну позицију која уобличава трку за титулу у Премијер лиги" промашио је историјски период у коме се појављује позиција којом се бавио, наводећи да је Пеп Гвардиола успоставио "лажну деветку" оличену у Лионелу Месију пре 15 година у Барселони. Заборављајући да је заправо поменути Хидегкути прва "лажна деветка".

Хидегкути је према записима хроничара први пут играо на овој позицији, иза Шандора Кочиша и Ференца Пушкаша 1953. године у такозваној "утакмици века" на Вемблију. Против Енглеске, Мађар је тада постигао три од укупно шест погодака за свој тим.

Поред тога, Хидегкути је током каријере играо као офанзивни везни и био је кључни играч Мађарске која је стила до финала Светског првенства 1954. године. У финалу против Немачке, Хидегкути је постигао два гола. Његова покретљивост и кретња уопште били су револуционарни у том периоду. 

Коксова заблуда малих размера

Мајкл Кокс истиче да се позиција 8,5 налази између центарфора и играча "ушушканог" у везном реду у формацији 4-3-3. Британац наводи да је нова позиција највидљивија у тимовима који претендују за титулу у Премијер лиги – код Пепа Гвардиоле у Ситију то је Хулијан Алварез, Јирген Клоп у Ливерпулу на тој позицији користи Кодија Гакпа, док је Микел Артета у Арсеналу ову улогу поверио Каију Хаверцу. Заправо то о чему Кокс пише је чиста "лажна деветка" и нема говора о стварању нове позиције. 

Тренер и аналитичар репрезентације Србије до 17 година и Фудбалског клуба ТСЦ, Јездимир Недељковић у разговору за РТС наводи да представљени играчи, прототипи такозване 8,5 улоге на терену, долазе из проактивних и доминантних екипа које желе да доминирају и контролишу утакмице поседом лопте.

У тексту британског новинара реч је о фудбалерима који обично нису традиционални централни нападачи, већ играчи који су током каријере често играли као нападачи на другим позицијама, али увек у врху напада. 

"Главни мотив за њихову нову улогу је жеља тренера да поред деветке на терену, у другој линији тима, постоји још један фудбалер који има атрибуте и квалитете нападача, али уједно може да ради и све што захтева и нешто повученија позиција на терену – и да се брани и да напада на више начина, да игра на малом простору", истакао је Недељковић.

Алварез, Хаверц и Гакпо, примећује Недељковић, често се суочавају са противницима у близини њихових шеснаестераца и највећи део утакмице проводе дубоко на половини противника, као и то да су у истим зонама као и класични нападачи.

Стога, највећу одговорност за проток и прогресију лопте међу офанзивним екипама носе дефанзивни везни играчи, дефанзивци и голман.

"У том случају тренери се неретко опредељују за нешто другачије профиле играча на позицијама 'осам' и 'десет' који им могу донети више игром без лопте и у завршници напада", рекао је Јездимир Недељковић у разговору за РТС.

Поједини тренери понекад су заточеници сопствених заблуда, те од играча захтевају покривање позиције на којој игра. То подразумева да се играчи задржавају на својим традиционалним позицијама, као што је бек на позицији бека, а центархаф на позицији центархафа, без великих трансформација у игри из основних улога.

Међутим, Пеп Гвардиола, Јирген Клоп и Микаел Артета прихватају развитак фудбала, а неретко га и сопственим замислима мењају, и из тог разлога су међу најпризнатијима у својој бранши.

Недељковић је мишљења да успешни тренери у припреми утакмице планирају како да контролишу ток игре на начин који одговара тиму.

"Тако и селектују играче – у зависности од фазе и зоне у којој ће се одређена позиција највише налазити у току утакмице и шта та фаза и зона захтева највише од атрибута и квалитета играча и ко је играч чији квалитети и атрибути на то могу најбоље одговорити – много више него некаквим робовањем позиције играча", истакао је Недељковић.

Нападачи дају голове, а одбрана и голмани?

Фудбал из године у годину еволуира, али понекад се чини да готово ништа није промењено у перципирању и прихватању игре. Међутим, детаљ као што је поновна актуелизација "лажне деветке" говори о потреби да фудбал буде допадљивији публици. 

Мора се истаћи и да фудбал није само добар напад, већ и одбрана која прати дешавања на супротној страни терена, а притом и диктира интензитет и концепцију игре.

"Голмани су играчи и заједно са централним дефанзивцима чине модерне плејмејкере, како је рекао Луј ван Гал. Од централних дефанзиваца се тражи да се бране у ситуацији један на један на огромним просторима, брзина као фактор и квалитет им је постала битнија неголи код офанзивних фудбалера, док су бекови постали везни играчи који и даље морају да се бране као дефанзивци и то углавном против противничких најбољих индивидуалаца", наглашава тренер и аналитичар.

Недељковић у том смислу сматра да стручњаци у Србији морају да буду свесни, али и да много боље прате савремене трендове у контексту развоја младих играча.

"Данас играчи не играју позицију већ играју фудбал", казао је Јездимир Недељковић.

Форма ефикасног напада у данашњици

Тимови који играју са "лажном деветком" нужно не значи да немају праву деветку, већ тиме бројчано у нападу постају надмоћнији у односу на противника. Разуме се, крилни играчи попуњавају шеснаестерац, а противничку екипу превид или грешка коштају примљеног гола.

Долазак Ерлинга Холанда је унапредио Манчестер сити, премда други фудбалери попут Кевина де Брујнеа, Родрија, Фодена, Силве и нарочито Алвареза омогућавају и стварају простор Норвежанину да постиже голове.

"Идеја играња са 'лажном деветком' углавном лежи у жељи да се с њом прави одређени вишак над противником у централи и тиме олакша прогресија лопте до последње трећине. То доводи противника у дилему, конкретније његове централне дефанзивце", наводи аналитирач репрезентације и ТСЦ-а.

Недељковић примећује да је у таквим тренуцима екипа која се брани има две могућности.

"Стриктно пратити како се 'лажна деветка' спушта ка лопти, или је боље остати на својим позицијама и не отварати простор? Ако се тим одлучи за праћење, важно је да уиграним покретима дође до контра кретњи, где крилни нападачи или везни играчи из других линија нападају простор који се додатно отворио иза противничке последње нападачке линије. Овај део игре је важан, јер ако не постоји уиграни механизам, губи се каснија дубина у нападу, посебно када је реч о компактним тимовима. С друге стране, у случају да се екипа не одлучи за праћење кретње 'лажне деветке', игра између линија, прогресија до последње трећине и нападање противника лицем је знатно олакшано, али испред и даље постоје играчи које треба изиграти како би се дошло до гола", нагласио је аналитичар ТСЦ-а Недељковић.

Тренери се сусрећу са много питања на терену на која константно траже и по свему судећи налазе одговоре. Понекад се, као Гвардиола, врате у историју и реактивирају старе идеје, те их комбинују са модерним схватањем фудбала.

С тим у вези, од фудбалера се свакодневно тражи иновативнији и  прилагодљивији приступ. Међу елитом светског фудбала више се не говори о позицијама, оне постају ирелевантне, већ су битне улоге играча.