Неимар Напуља, италијанско јужно питање и мафијашки син

Личне и колективне неправде, не само спортске, код фудбалских фанатика завршавају се некаквом космичком правдом у виду тријумфа и/или освојеног трофеја вољеног тима. Навијачи Наполија то најбоље знају и осећају. 

Транспарент с поруком: "Не знате шта сте пропустили", појавио се у ноћи славља прве титуле шампиона Италије у историји Фудбалског клуба Наполи 1987. године. Парола је била упућена онима који почивају на једном градском гробљу.

Ових дана атмосфера на улицама Напуља слична је оној када је гробљанска крилатица окачена, јер је Наполи трећи пут у историји освојио Скудето и то са двоцифреном разликом у односу на ривале са севера земље.

Први пут без Марадоне у тиму.

Доскора деловало је незамисливо да ће се у Напуљу веселити као 1990. године, када је у екипи с југа Италије битисао Аргентинац.

Међутим, 33 године касније, навијачи клуба направили су нову ефузивно-експлозивну ескалацију радости на улицама града. 

И не само то, полет су показали и грађани у Аргентини, такозвани марадонисти, а засигурно и они који здушно бодре Наполи из затворских ћелија.

"Нек моје име од сада значи правда"

Ел Пибе де Оро, како гласи популарни Марадонин надимак, крајем јула 1984. године стигао је у Напуљ, усред друштвено-економских сукоба у Италији.

Четири године пре његовог доласка, земљотрес јачине 6,9 јединица Рихтерове скале разорио је Ирпинију, област око Авелина, града на југу Италије, удаљеног 50 километара од Напуља. У земљотресу, животе је изгубило око 2.500 људи.

Превасходно туристичка бранша, али и целокупна привреда већ сиромашне регије била је разорно погођена с великим последицама по економију становништва.

Реконструкција инфраструктуре до данас није завршена, а у појединим квартовима Напуља и даље су видљиве последице потреса на зградама, остаци рушевина још нису у потпуности уклоњени.

Марадона је представљен на стадиону Сан Паоло пред око 80.000 гледалаца који су с њим почели да сањају велике снове.

"Оно што могу да обећам навијачима је да ћу оставити све што имам на терену да бих могао да се барем делимично одужим великом исказивању ваше наклоности", рекао је Марадона приликом представљања.

Наполитанци су му веровали, а уз то, за време његовог боравка пружали су му безусловну љубав – у нади да ће Марадона бити њихов водич на путу друштвене потврде у земљи, јер је Напуљ био политички експлоатисан, а грађани све чешће изопштавани из друштва.

С Марадоном у тиму, јужњаци, често погрдно називани теронима, остварили су највећу победу – одбацили су презир и дискриминацију грађана из индустријски развијеног северног дела земље.

Марадона је у Напуљу био као главни лик у Хаусторовој песми – Шејн. Бацао је белу рукавицу у лице свакоме ко је увредио Напуљ и његове становнике. Ел Пибе је показивао фудбалску дрскост и суровост демонстрирајући силу с исказивањем више правде.

"Постојао је јасан осећај да југ не може да победи север! Ишли смо да играмо против Јувентуса у Торину и постигли смо пет голова (20. новембар 1988. Јувентус – Наполи 3:5). Знате ли шта значи када јужњачки тим постигне пет погодака адвокату Ањелију", реторички упитно истакао је Марадона у једном интервјуу присећања.

Ђовани Ањели био је председник Јувентуса, а у медијима је називан патријархом фамилије Ањели и једним од родоначелника италијанског капитализма.

Укратко, милозвучно назван – Ђани, владао је Торином, аутомобилском индустријом, економијом, естаблишментом и, на крају, јавним мњењем, што га је чинило експонентом северног индустријализма. Био је познат као Л'Авокато илити Адвокат.

За Напуљ Марадона је значио ослобођење, искупљење и спасење, а Аргентинац је заиста доказао да сиромашни југ може да победи богати север.

Спортски успеси постигнути са Марадоном у тиму, на концу, убрзали су и инфраструктурни развој града, макар у Фуоригроти, кварту где се налази стадион који сада носи његово име.

Златни дечко је попут многобројних уметника променио животе Наполитанаца. Показао им је нову реалност, што је донело наду у фудбалску радост.

Није претерано рећи и да је Марадона пронашао себе у Напуљу. Анархичан и непослушан. Прихватио је у потпуности све оно што су му грађани тих година пружали, а дао им је душу и донео нешто трофеја...

С најбољим играчем света у тиму Наполи је освојио две титуле првака Италије, по један Куп и Суперкуп државе, али и Куп Уефа.

Прослава треће титуле у историји клуба у граду је почела и нема назнака када би све могло да утихне. С тим у вези, грађани Напуља свог Марадону нису заборавили, а како и да забораве некога ко је свакодневно с њима!?

Дијего је на зидовима, балконима, у продавницама и, што је најважније, у срцима Наполитанаца. Дијего је Напуљ!

Јужно питање под знаком питања

Током 19. века у Италији, јачала је национална свест о уједињењу свих италијанских држава у једну, јединствену земљу, с идејом подједнаког развоја дотадашњих регија.

Међутим, након уједињења 1871. године, није успостављен равномеран економски, културни и друштвени раст и развој на територији целе земље.

Из године у годину друштвене разлике између севера и југа су се повећавале, а није било јасних планова за сузбијање израженог сиромаштва на југу Италије.

Вођа Комунистичке партије Антонио Грамши популаризовао је такозвано "јужно питање" 1926. године, пре него што га је Мусолинијев режим осудио на затворску казну, где је и преминуо 1937. године.

Појам се односио на равномеран развој државе. Међутим, подједнак просперитет није био имплементиран, због низа сада већ историјских, а тада капиталистичких тежњи појединих политичких и индустријских лидера на "чизми".

Свеопшта нестабилност у Европи с почетка 20. века, али и у периоду између два светска рата у коме су се стварали нови идеолошки покрети довели су до феномена у Италији као што су рецимо миграција становништва на север земље или у иностранство.

Разбојништво и мафија која се у Напуљу обично назива Камора, тада је изражено почела да утиче на животе готово свих људи.

Након Другог светског рата, друштвено-економски јаз у Италији постајао је све уочљивији, а крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година достигао је врхунац.

Манифестовао се дубоки економски дисбаланс друштва који између северне и јужне Италије још траје.

Диплома примењеног члана Каморе

Живот Фудбалског клуба Наполи може се поделити на период пре и после Марадоне. Све оно што се догађало након афере Аргентинца, а у вези са конзумацијом кокаина и његовом петнаестомесечном суспензијом 1991. године и каснијим одласком из тима, може стати у назив поглавља – почетак пропасти.

Све до 2004. године, Наполи је био на спортској клацкалици. Испадање из Серије А и повратак у два наврата, да би коначно у августу те године био проглашен стечај клуба због вишемилионских дугова.

Филмски продуцент Аурелио де Лаурентис је исте године купио Наполи, када је уједно и започет успон, почевши од најниже лиге Италије.

Међутим, утицај навијача не само у Напуљу већ и у целој држави током прве две деценије 21. века није био искључиво у циљу безусловне љубави према тимовима, већ и борба за превласт у мафијашким круговима. За то је најзаслужнији рецидив прошлости италијанског друштва.

Најочитији пример утицаја криминала на трибинама био је у финалу италијанског купа 2014. године у Риму, на мечу између Наполија и Фјорентине.

Наиме, вођа навијача Наполија Ђенаро де Томазо, међу хулиганима познат и као Ђени Кароња, био је у центру пажње, будући да се очекивао његов знак за почетак утакмице која је каснила у раздобљу од једног полувремена без зауставног времена.

У слободном преводу с италијанског Ђенаров надимак би могао да се интерпретира као "свиња", односно "мрцина".

У мајици с натписом "Speziale Libero", Ђени Мрцина слао је поруку подршке Антонију Специјалеу, навијачу Катаније који је 2007. године усмртио полицијског инспектора Филипа Рацитија на мечу против Палерма. За то убиство, Специјале је добио казну затвора од осам година.

Сцене у којима навијачи не дозвољавају да финале Купа 2014. године почне, немо су посматрали челници Фудбалског савеза Италије и тадашњи премијер државе Матео Ренци, иначе некадашњи градоначелник Фиренце и навијач Фјорентине.

Преговоре о почетку финала водили су челници Рима и капитен Наполија Марек Хамшик и с друге стране вођа навијача тима с југа Италије.

Почетни судијски звиждук одобрио је нико други до Ђени Кароња, прећутном мимиком, једва приметно померајући главу у знак одобравања.

Међутим, Ђени није обичан навијач, фанатик, хулиган, већ је "дипломирао" у Камори, будући да му је покојни отац Ћиро де Томазо био шеф једног огранка озлоглашеног криминалног клана.

Ђени је појавом ширио страх све до 2017. године, када је ухапшен у великој акцији државе против мафије на југу Италије.

Без обзира на то што је у затвору, Ђени, како пишу италијански медији, и из ћелије "повлачи потезе" када је реч о навијачког групи Наполија под именом Мастифс.

У извештајима италијанских медија колају приче о томе да је Ђени међу првима сазнао да ће Карло Анчелоти 2018. године постати тренер Наполија, као и то да у ћелији редовно гледа уживо утакмице вољене екипе.

С тога није тешко претпоставити да се у близини кафетерије "Угао слободе" у јужном делу Наполија где се налази затвор могла осетити радост због нове титуле вољеног клуба Ђенија Мрцине.

Бајке често немају срећан крај

Марадона је град рушевина уздигао до италијанског трона и европског фудбалског врха.

Квича Кварацкелија, Виктор Осимен и остали јунаци Напуља, предвођени искусним Лучаном Спалетијем, подсетили су да је фудбал игра у којој Давид може да победи Голијата, само уколико је довољно прецизан.

Модерне фудбалске бајке често се завршавају тужно. Сетимо се Лестера. Премда, од свега што остаје на крају је сећање које живи у причама навијача и хроничара.