Србијо, прво на Мундијал, а онда на озбиљан посао!

Људско око је варљиво. Постоји разлика између онога што видимо и онога што наш мозак процесуира, прихвати, складишти и таложи. Ми ценимо оно што се добро заврши, а не оно што се добро ради, каже легендарни (а опет мало познати) шпански тренер Хуанма Лиљо, изумитељ 4-2-3-1 формације и један од пионира онога што се назива Juego de posición. И то је погрешно јер је у фудбалу, на крају, само процес важан јер само он, дакле процес, доноси одржив резултат.

Србија, без обзира на резултате, није бриљирала у овом квалификационом циклусу. Причали смо о овоме, ваљало би можда опет, јер изнад свега у Србији – земљи тениса, кошарке, одбојке, таеквондоа, која је једино и апсолутно одана фудбалу – је потребан контекст.

У првом мечу квалификација Србија је против Републике Ирске примила два гола у Београду. Седамнаест селекција у Европи је током пет мечева код куће примило укупно два гола или мање, а многе од тих екипа неће ни бити у баражу за Мундијал.

Дакле, ма како пријатно било огледалце које нам је до меча у Бечу говорило да смо најлепши на свету, оно је било искривљено. Отприлике онолико колико и базично позиционирање наше петорке у последњој линији током 86 минута меча на стадиону "Ернст Хапел", који носи име по тренеру који је вероватно измислио пресинг у западној Европи (а сасвим сигурно је измислио холандско-немачку верзију 4-3-3 формације, као и метод брањења на линији додавања, популарно "покривање сенком"). Отуд и трагична игра иза лопте Србије на мечу против Аустрије, било да је у питању била средња или ниска зона, има и елементе скрнављења.

Све почиње, наравно, у периодима када Србија има лопту. Док један тим држи посед он директно креира услове како ће се бранити. Ако је његова колективна позициона структура добра, са оптималним бројем играча иза лопте, са попуњеношћу три кључна вертикална дела игралишта (центром и оба полупростора), ако су офанзивне везе међу играчима добре, ако су дистанце правилне (у некој "Златокосиној размери", ни превелике ни премале), онда тим неће имати нити један проблем да изврши контрапресинг или да брзо формира дефанзивну структуру на жељеној висини, што је у случају Србије 5-4-1 средњи блок.

Србија има огромних проблема да оствари ишта од овога, због чега и велики број голова постиже после грешака ривала, из прекида или након центаршутева. Очекивани голови, популарни xG, је статистички модел који показује квалитет шанси, на основу параметара какви су локација шута, врста паса која му је претходила, да ли се шут изводи јачом или слабијом ногом, можда главом... Ова напредна фудбалска метрика показује, заправо, колико неки тим има среће. Србија је, константно током ових квалификација, постизала више голова него што је то било предвиђено, имајући у виду квалитет шанси које је правила. Свако зна да се закон вероватноће не може довека побеђивати. Допустите довољно времена и сваки тим на крају добије управо оно што заслужи, односно добија само онда када заслужи.

Против Аустрије, Србија није заслужила да победи. То је јасно. Примила је три гола, могла је да прими још неколико. "Орлови" још увек немају јасно дефинисану пресинг стратегију, не користе усмерења, не постоје зоне изолације или барем нису лако уочљиве јер се недоследно користе. Колективни механизми кретања, посебно у "меком трбуху" сваког тима, што јесте троугао између бочног дефанзивца, централног (или у нашем случају сајд) бека до њега и централног везног фудбалера, делују импровизовано, а нипошто не смеју да буду.

Да, умало да заборавимо можда и главну, а са горе поменутим и повезану ствар. Србија нема платформу коју користи за изношење лопте, за улазак у игру, за прву фазу поседа. Захваљујући несагласју између Матића и било ког везисте који стоји поред њега (фудбалер Манчестер јунајтеда, један од најинтелигентнијих играча на својој позицији на планети, је ту понајмање одговоран) спречава чисту прогресију лопте и лак прелазак између прве у другу фазу поседа, односно припрему треће фазе у којој се, напослетку, и пробијају линије противника.

Када противник напуни нашу поливину ми се не усуђујемо да играмо и лопта се шаље далеко, ка нападачу или крилима (која наравно у тим ситуацијама улазе унутра), али због разуђености, практично преполовљености нашег тима, другу лопту увек осваја противник. На Светском првенству ће бити много тимова који своју игру базирају на високом и ниском нападачком пресингу, способних да играју у много пресинг облика и са разним варијацијама дефанзивних кретњи у том процесу. До тада све ово морамо да поправимо...

Јер, да, Србија ће играти на Светском првенству. Упркос свим овим, али и још неким непобројаним (чак и дигитални папир има своје границе) дефектима, она је то заслужила. Меч са Грузијом неће бити лак, и не треба да буде, али Србија има све неопходно да савлада другу најслабију екипу Групе Д.

Нека екипа Славољуба Муслина, пред пуним трибинама стадиона "Рајко Митић", прегура, изгура прво пласман. Нека се докопа Русије. Јер то је само по себи огромна ствар. Колико је то велико показујe и реакција Костариканаца када су оверили пласман на Мундијал...

Или Египћана, који на Светско првенство стижу након 28 година...

Али то није довољно. Костарика је на претходном Мундијалу у Бразилу стигла до четвртфинала, где је изгубила после једанаестераца од Холандије (играјући, занимљиво, у 5-4-1 облику, баш као и Србија). Египат је једини афрички тим који је три пута заредом био првак свог континента, захваљујући понајвише селектору Хасану Шехати који је, док је цео свет одбацио тај систем, наставио да игра у формацији са три играча у последњој линији и тако доминирао Африком где је, опет, доминирао равни 4-4-2 систем. Дакле, лепо је пласирати се на велико такмичење, али је још лепше тамо играти, па, лепо.

Србија ће играти на Мундијалу у Русији. Биће шокантно ако се Србија не пласира на Светско првенство. Али биће још више шокантно ако тамо оде а да претходно није исправила грешке у својој игри...

Дуел између Србије и Грузије почиње у 20.45, а можете га пратити на каналима РТС-а, као и путем лајв стриминга на нашем порталу.