Спектакли од Глазгова до Буенос Ајреса...

Дуел Шкотске и Словачке у Глазгову вишеструко је интересантан и значајан. За почетак, има потенцијал да распетља Групу Ф, далеко најнеизвеснију у европској зони квалификација за Мундијал.

Нико – још једном, нико – није фудбалу дао колико јесте Шкотска. Довољно је рећи да је читав концепт додавања, што је основни концепт фудбала, његова базична, градивна материја, настао у екипи Квинс парк. Фудбал је до тада, дакле до прелаза између шездесетих и седамдесетих година 19. века, био базиран на дриблингу и „подржавању" (backing up). Играч би узео лопту, спустио главу и залетео се према голу противника, док би његови саиграчи трчали иза њега како би, евентуално, покупили одбијену лопту.

Додајте овоме (случајност морфолошког подударања, ништа више) и чињеницу да је Вилијам Мекгрегор, човек који је измислио концепт лигашког такмичења у фудбалу, такође Шкот, постаје вам јасно колико је ова земља важна. Самим тим, дакле, колико је велика штета што толико ретко гледамо Шкоте на највећим такмичењима.

Међутим, ако екипа Гордона Страхана савлада Словачку, има велике шансе да заврши као друга у групи. Све мање од тога биће премало за Шкотску. Пораз, у крајњој линији, све њихове наде би учинио маштаријама, јер би оставио Словачку и Словенију да се боре за то друго место.
Словачка, коју предводи Јан Козак, веома је организован тим, ни по чему претерано ингениозан али са једним веома ингениозним фудбалером, Мареком Хамшиком. Фудбалер Наполија није најбоље почео сезону у иначе спектакуларној екипи Мауриција Сарија, али остаје далеко најдаровитији фудбалер кога централна Европа има. Ово ће, иначе, бити 100. меч за Хамшика у дресу Словачке.

Пажње је недвосмислено вредан и млади Милан Шкринијар, централни бек Интера енормног талента.

Шкотска, која се узда и у оно шта се надају да ће бити заглушујућа подршка Хемпден парка, биће ослабљена неиграњем Скота Брауна, Стјуарта Армстронга и Мета Ричија.

Немачка нема поред свог имена ништа осим победе у Групи Ц, али Северна Ирска и даље, некако, има шансу да заврши као прва у групи. Наравно, за тако нешто јој је потребан тријумф против светских првака, чија дубина квалитета (чињеница да су и емпиријски доказали да могу да саставе национални тим пермутацијом било којих од најбољих седамдесетак играча које имају и да и даље буду најбољи на планети) јесте предмет не само расправа већ и научних студија.

Е да, Северној Ирској онда треба и победа Азербејџана у Кајзерслаутерну у последњем колу квалификација. Па сад...

Немачка, која је вероватно једини национални тим на свету који фудбал игра на хармоничном нивоу иначе резервисаном само за елитне клупске тимове (не само због акумулације квалитета већ и степена могућности за утрениравање играчких принципа кроз свакодневни рад), вероватно неће моћи да рачуна на неколико веома важних играча. Тимо Вернер не игра, баш као ни Мануел Нојер, Месут Озил, Сами Кедира и Марио Геце.

Још једна утешно-охрабрујућа чињеница јесте да Северна Ирска није примила гол на Виндзор парку. Две селекције су се састале и на Европском првенству прошле године, када је Немачка била боља за један гол (1:0).

Посебно занимљив меч одиграће Данска и Црна Гора, који ће, останимо макар сада у домену реалног, имати елиминациони карактер у борби за друго место у Групи Е, с обзиром на то да Пољска има три бода више од оба тима, који имају по 16 бодова.

Оба састава су славила у претходна три меча, а посебно је необично да су до истог броја бодова дошли постигавши и примивши исти број голова (18, односно седам).

Екипа Љубише Тумбаковића је победила у првом мечу, тако да има предност, али у последњем колу игра у Варшави. Стеван Јоветић, који је на 48 мечева за национални тим наших суседа постигао 24 гола, јесте, апсолутно, највећа снага овог тима за који игра велики број играча који су, тражимо прави израз овде и очевидно не успевамо, „довучени" из Србије. То, наравно, свакако не умањује успех овог састава који има лепу прилику да прву пут оде на једно велико такмичење, тачно деценију откако је почео да се такмичи као засебни ентитет.

Данска, под вођством Норвежанина Агеа Хареидеа, игра значајно боље како време пролази. У својим редовима има неколико веома занимљивих младих играча, као што су Каспер Долберг, Пионе Систо, Андреас Кристенсен и Јусуф Поулсен. Наравно, предводи их Кристијан Ериксен, играч који уз Кејна и Деле Алија носи Покетинов Тотенхем у систему 3-4-2-1.

Али меч дана, односно вечери, игра се са друге стране Атлантика. Тражећи сваку могућу помоћ коју могу да сакупе после једног тужног квалификационог циклуса, Аргентина је одлучила да меч са Перуом не игра на Монументалу (стадиону Ривер плејта где су трибине удаљене од терена), већ на „Бомбоњери", надалеко познатом дому Боке јуниорс где се трибине практично надвијају над стадионом у једном амалгаму клаустрофобичног и величанственог.

Јер, видите, Аргентина може да пропусти Светско првенство први пут након 48 година. То је било срамотно и те 1969. године. У ери Лионела Месија, то би било... Било би... Тек овде не успевамо да пронађемо праву реч, синтагму.

Аргентина је пета у КОНМЕБОЛ квалификацијама, што им гарантује плеј-оф меч са Новим Зеландом. Уругвај, који је други, бежи им само два бода, али Еквадор, који је осми, има само четири бода мање.

Реалистично гледано, четири бода из меча са Перуом и из дуела на висинама Кита против Еквадора била би довољна за аутоматски пласман. Али ништа није реално када игра ова Аргентина. Ако ћемо „реално", она је свој пласман морала да осигура одавно.

Али Перу је „отео" Мундијал Аргентини 1970. године, који је на спектакуларан начин освојио Бразил. Перу је, потом, предвођен легендарним Теофилом Кубиљасом, сам био учесник светских првенстава и, штавише, значајан чинилац тих такмичења.

Данас, Перу води Аргентинац Рикардо Карека, који је три пута био шампион своје земље док је радио у Велез сарсфилду, клубу у којем је педесетих настао аргентински anti-futbol, када је тренер био Викторио Спинето.

Хорхе Сампаоли, који је напустио Севиљу како би спасао Аргентину, након веома успешног вођења Чилеа и Универсидад де Чилеа, познат је као тренер у калупу многих следбеника Марсела Бијелсе. Много високог пресинга, вертикалног фудбала, компликованих нападачких образаца и много, много трчања. Сјајно за гледање – када функционише. А Аргентини фали време...

Сампаоли је најавио да је покушао да игра 2-3-2-3 формацију (мислећи, пре свега, на офанзивни облик базичног 4-3-3 система), али да ће остати при 4-2-3-1 формацији јер жели Месија што ближе голу и што чешће са лоптом у нападачкој трећини терена. Има смисла, наравно.

Али, како опет сам Сампаоли истиче, проблем Аргентине, која од 1993. године није освојила ниједан трофеј у сениорској конкуренцији, а играла је три узастопна финала (Светског првенства и два турнира Копа Америка), менталне је природе.

Сампаоли је на прве две такмичарске утакмице, након што је заменио Едгарда Баусу, играо са три играча у последњој линији (на једној је чак користио Ди Марију као крилног бека). Дибала је играо поред Месија у шокантном ремију са Венецуелом у Буенос Ајресу, а управо је фудбалер Јувентуса рекао да је „тешко играти са Месијем".

Зашто? Па управо зато што његов абнормални таленат уме да асимилије све друге мање таленте на терену, као што највеће небеско тело својом гравитацијом господари својим делом Васељене. Наћи прави начин да се олободи Месијев потенцијал, али и потенцијал свих других играча, кључ је за овај и сваки други тим Аргентине.

Аргентина је и раније била у сличним ситуацијама у квалификацијама и успевала је увек да се извуче. Сампаоли мора да пронађе начин да то уради поново, а да онда, у наредним месецима, кроз рад пронађе праве механизме који ће учинити да Аргентина више не буде „величанствени губитник"...