Велс

Крис Колман је врло интересантан тренер (па и човек). Као тренер на клупском нивоу, а радио је у Фуламу и Реал Сосиједаду, играо је само једном са три играча у последњој линији. Сада то ради Велсом, што овај тим сврстава у ретке који ће то на Евру радити (Италија је, очигледно, такође ту).

Делује очигледно да је разлог оваквог тактичког решења Велса само један - жеља да се прилагоди и акомодује Гарет Бејл. Осим платформе са три централна бека, ова формација (а она је обично 3-4-2-1, можда и 3-4-1-2) допушта Велсу да на терену истовремено буду три везна фудбалера, комплементарних атрибута.

Ту су интелигенција и уредно изведена додавања Џоа Алена, енергија Џоа Ледлија и нападање простора и силовити улазак у завршну трећину Арона Ремзија.

Хал Робсон-Кану, који иначе игра крило у Редингу, својим интелигентним кретањима ствара простор за Бејла, који игра иза њега. Нападачку ирину обезбеђују wing бекови. И то је функционисало.

Бејл је постигао седам, а асистирао код још два, од укупно 11 голова колико је постигао Велс на путу ка Француској. Његов значај иде чак и даље од ових (импресивних) бројева. Фудбалер мадридског Реала обожава да игра за своју земљу, а ужива и у потпуној слободи која му је дата.
Ешли Вилијамс, фудбалер Свонсија, основ је одбране Велса која је примила четири гола у квалификацијама.

Проблем који Велс такође има јесу и дефанзивни прекиди. У једином мечу који су изгубили у квалификацијама, од Босне и Херцеговине, тако су примили два гола. Више дисциплине и агресивнија примена инструкција Криса Колмана биће од изузетног значаја у овим ситуацијама за Велшане. Тешко да их и у овом сегменту на својим леђима може понети Гарет Бејл.