Енглеска

Заборавите флоскуле и клишее о енглеској као бастиону и цитадели равне 4-4-2 формације, дугих лопти и kick and rush фудбала. Енглеска, чији играчи долазе из глобализоване Премијер лиге и који током године раде са неким од најбољих (страних) тренера на свету, игра врло близу онога што ћете видети и код најбољих континенталних селекција.

Два су система у оптицају, овај други мало вероватнији - врло флуидни 4-3-3 и 4-1-2-1-2 (ромб), са Рунијем иза Вардија и Харија Кејна. Ромб је у почетку виђен као незграпни компромис да се у тиму нађе место за Вејна Рунија, поред фудбалера Лестера и Тотенхема (Кејн и Варди су постигли голова колико и читав тим Манчестер Јунајтеда прошле сезоне), али се показао врло добро, посебно у победи над Немачком, па још на стадиону првака света.

Мана овог националног тима није невидљива и врло ју је лако уочити, а тако и искористити. Централни бекови. Крис Смолинг је напредовао много, али је и даље склон оној врсти грешака због које многи (многи са утицајем и разумном количином знања) говоре како Јунајтед уопште и нема централног бека. Гери Кејхил је имао слабу сезону, Џон Стоунс ништа бољу. Чињеница да су ово сви централни бекови које је Хоџсон повео само додатно појачава бојазан за тим чији играчи носе три лава на грудима.

Деле Али је један од играча који би могао да експлодира на турниру, а биће занимљиво на који начин ће Хоџсон користити Џека Вилшира, фудбалера огромног потенцијала али и великих недаћа са повредама.

Рахим Стерлинг, у формацији без крила или на сличан начин устројених бочних нападачких играча, имаће много проблема да се наметне. Он, такође, на шампионат долази након испод оптималне сезоне.

Енглеsка је била трећа на трећем шампионату Европе 1968. године, док је 1996. године, код куће (Football's coming home је ишла песма...) испала у полуфиналу.