Библија, или Кристијано, изаберите сами...

А у фиоци-Библија. Нови завет, (украјинско издање, фини прелом, лепе модроплаве корице) изненадио ме кад сам отворила фиоку браонкастог сточића поред кревета. Из те комодице сачекао ме наслов најстарије књиге, на украјинском. Можда у хотелу нема интернета, та глобална мрежа овде у Лавову уме и да закаже, али она локална, хришћанска - ма, нема шансе.

Е, о њој су ми јуче говориле моје нове пријатељице Ирина, Маријана и Лила. Толико су лепе, да ми уопште није пријатно. Типичне словенске жене, плаве косе, са дубоким зеленим очима, и пегицама по образима. Згодне, иха. Верујем да никоме од мушког света којег познајем не би био проблем да са њима скокне возом до Лавова. Или Казања. Јер оне су туристички водичи. Биле су и у Србији. Кажу, Београд је свет. Само сам климнула. После схватам да Београд у очима украјинске омладине и јесте свет.

Њихова веза са Лавовом, чврста је, кажу ми, колико и украјинска са хришћанством. Питам их о Библији у фиоци. Кажу, то је сасвим нормално овде. Моје чуђење оставићу за касније. Кад се у Београду слегну сви утисци из овог чудног града.

Него, Библија ме потпуно скренула са намере да наставак своје лавовске авантуре почнем причом из таксија.

Субота, јун девети. Дан Д у Лавову, јер на фудбалски мегдан у Арени излазе Немци и Португалци. Све врви у граду. Еуфорија. Лудница. Пева се на два језика. Украјински се данас нигде не чује. Сниматељ и ја, после обилног доручка крећемо на стадион. Треба одрадити прилог за Мазурку, а потом и уговорити сутрашњу екскурзију по периферији Лавова. Тамо има замака из старе, кијевске Украјине.

Седамо у такси, маљчик на течном руском отпоздравља. Знамо где смо се упутили, није близу Арена Лавов, отприлике неких десетак километара од хотела. Возимо се и ћаскамо о животу у Украјини, како живи обичан свет, колике су плате, има ли посла и је ли криза звизнула спреда или отпозади.

Маљчик који ме одмах подсетио на Григорија Мелехова (барем га се тако ја сећам из периода гимназије кад смо се палили на Тихи Дон), тужњикаво говори о свом граду. Лепо је овде, каже, лепо је сада. На позорници, мислим се, увек је лепо док представа траје.

Просечна плата 200 долара, каже Григорије. Ууу, чује се мој сниматељ позади. Осећамо се надмоћно у том тренутку.. и после ме због тога много био стид.

Нема посла, тешко се живи, али легло нам је лепо ово Првенство, додаје Григорије. „Само да све прође добро, још једна недеља и одоше гости".

Мени у глави одзвања оних двеста долара, али у том тренутку шкода стаје, питам га да ли смо стигли, јер нигде не видим стадион, али видим полицајца како нам прилази.

Излазим, представљам се, показујем писмо из украјинске амбасаде које смо понели као амајлију за путешествије. Уз извињење, он нас пролази, прилази колегама из Француске који су у међувремену паркирани. Француз, на течном енглеском објашњава зашто је ту, али течни енглески у Украјини може само да заледи ваше односе са светом.

Проблем је следећи - прилаз стадиону је, из безбедносних разлога затворен, можемо да уђемо, али пешака. Па, шта је ту је. После синоћње журке у Интернет центру спремна сам на све! Километар, два, и ево нас испред Лавов Арене. Нисам вам ја неки познавалац стадиона. Прошлог лета, у Москви последњи пут сам била на фудбалском стадиону (Динамо Лужники). На фудбалској утакмици вероватно осамдесет и неке, са ћалетом, на ОФК - Партизан.

Плаћамо такси, данас је све скупље, јер Кристијано је стигао у град. Стадион огроман, капацитет више од 30 хиљада места, цена-двеста милиона евра. Датум производње-октобар 2011. Крећемо да снимим најаву за емисију, када сазнајемо да нисмо акредитовани. Али, како, па имам карту за меч, шта је проблем? Требало је само да неко из Београда пошаље допис, податке, бројеве пасоша, ситнице... Рок истекао јуче! Па, мрмљам себи у браду, идемо даље, још једаред. Најава снимљена испред, прилог океј, минут и по параде по Лавову, прогнозе, реална и она мање реална навијачка очекивања.

Ручак. Шетња. Киша, сунце, сунце, киша, и тако у круг! Онда, око 16 по овдашњем времену, што је сат касније, сретох неку дечурлију из Крагујевца на сред Лавова. А онда и ватреног Ђолета, Немца пореклом из Србије. Ђоле и његови страшни немачки другари испијају ко зна које пиво, и спремају се за поход на Арену. Биће врело!

Договор са Крагујевчанима пао. Пошто смо сниматељ и ја имали само једну карту за утакмицу, поклон наших другара Украјинаца из Београда, брзо смо договорили ко је срећни добитник. Само што сам у међувремену изгубила контакт са Крагујевчанима. Почело је језиво невреме, тукло са свих страна. А са њим је и град ушао у колапс због утакмице. Све главне улице око центра су затворене. Ту, наравно, почиње нова авантура.

Један од рецепционера позвао ми је такси, по шести пут. Мало се драо, а онда ми рекао: „Откинућу им главе свима!". За двадесет минута стигло је возило и некако се догодило да у исто време ка њему кренемо један омањи црнпураст чика и ја. Мало по мало, улица по улица, скоро сат вожње, која иначе траје петнаестак минута. Стигосмо, али не до стадиона. Једини сведок кроз шта смо прошли је блато на панталонама и патикама. Ту није крај.

Јер прави доживљај на путу ка фудбалском догађају није потпун ако вам је друштво лоше. Овог пута, моје је било сасвим, сасвим забавно. Испоставило се да је омањи чика уствари бивши швајцарски репрезентативац Марсел Колер, селектор аустријске фудбалске селекције. И тако нас двоје стигосмо и до Михајловића, нашег селектора, и до њихових заједничких утакмица кад је један играо за Сампдорију, а други за Краснополск. Бацисмо, онако успут, и другарску опкладу. Он је добио, на Немце.

Потом смо се раздвојили. Мој гејт жути, његов црвени.

Све остало, што се касније догађало, јесте само фудбал-сада већ фудбалска историја.