Уз одлучене титуле, на реду су рекорди

Неколико пута ове године сам писао о томе колико је невероватна овосезонска доминација Ред Була. Када једна екипа (Ферари) на 19 трка има 12 првих стартних позиција, а возач друге екипе (Верстапен) у истом периоду дође до 13 победа јасно је да оно што сада гледамо не може да се пореди са сезонама када су падали рекорди.

А опет, Макс Версапен има још три шансе да забележи 14. победу у сезони, чиме би претекао актуелне рекордере, Шумија из 2004. и Себа из 2013. који су годину завршили са по 13. Ко год се сећа тих сезона зна да су Ферари пре 18 и Ред Бул пре 9 година били апсолутно неприкосновени, на начин на који то овогодишњи шампионски аутомобил, RB18, једноставно није.

Што онда аутоматски води до другог закључка, а то је да је Максова овогодишња доминација плод пре свега невероватне вожње још увек младог Холанђанина, фантастично утегнуте екипе коју води Кристијан Хорнер, а не толико доминантног аутомобила који потписује Ејдријен Њуји.

То ме најпре подсећа на сличан образац који смо гледали пре скоро тридесет година, када је још један други неизмерно талентован момак до прве титуле (1994. године, знате на кога мислим) дошао, па рецимо на контроверзан начин, само да би годину дана касније, уз помоћ и самопоуздања које титула светског шампиона носи, потпуно помео конкуренцију на путу до друге титуле. Чак и они који и даље носе горчину због трагично лоших одлука које је Мајкл Маси донео пре скоро годину дана на Јас Марини, би морали да заграбе дубоко у кофер својих фрустрација пре него што би успели да произведу макар гранично разуман аргумент којим би покушали да оспоре Верстапеново шампионско издање у 2022. години.

И баш као што је после друге узастопне титуле Шуми постао доминантан возач своје генерације, независно од квалитета аутомобила које је до (првог) краја каријере возио, друга титула ће Верстапену додати још самопоуздања, што ће уз незајажљиву глад за победама и таленат без преседана, Холанђанина усмерити у правцу Пантеона Формуле 1, где неспорно и припада. Где ће се зауставити ниска његових победа и титула у овом моменту је незахвално прогнозирати али чак и када ништа више до краја каријере не би урадио, Верстапен би био упамћен као један од великана Формуле 1.

И кад смо код памћења, ако вам је стало до Формуле 1, за кога год да навијате, на преостале три трке ове године морате навијати за бар једну Максову победу. Ретка је прилика присуствовати историји и једном ће вам значити да кажете да сте гледали ту сезону када је пао рекорд по броју победа у једној години.

Један други рекорд се још увек држи, иако је сва прилика да ће до краја године ипак пасти. Луис Хамилтон, седмоструки шампион света, је у Формули 1 дебитовао 2007. године и од тада па све до ове 2022. године није прошла сезона а да није забележио макар једну победу. Из истих разлога из којих желим да Макс дође до 14. победе, из све снаге ћу навијати и да Луис у Мексику, Бразилу или Емиратима ипак стигне до прве победе ове сезоне и тако настави овај невероватан низ који ће исто тако једном пронаћи своје место у књизи рекорда Формуле 1.

Данашња трка у Мексико ситију - где Луис креће са треће позиције - је можда и најбоља шанса за Британца јер стаза на преко 2000 метара надморске висине може помоћи Мерцедесу да превазиђе највећи проблем који несрећно названи W13 целе године спутава да се озбиљније ухвати у коштац са Ред Булом и Фераријем. Аеродинамична неефикасност, услед шасије која креира превелики отпор, не би смела да буде толики проблем на стази на којој због разређеног ваздуха аутомобили са крилима каква носе у Монаку стварају приањање као на Монци, где су крила минимална. Друга и трећа позиција на јучерашњим квалификацијама су реалан показатељ конкурентности аутомобила па би уз заветрину на најдужем правцу до прве кривине у календару, већ у првом кругу бар један од Мерцедеса могао до вођства, а онда, што да не, можда и до победе.

Ни Ферари није без шанси, иако су у Мексику први пут ове године остали без места међу првом тројицом на квалификацијама. Леклер и Саинц су се жалили на перформансе мотора али у години у којој је само један подијум отишао возачу изван три водећа тима (Норис, треће место у Имоли), ни момак из Монака ни Шпанац неће морати баш превише да гледају у ретровизоре већ могу да се сконцентришу на возаче испред себе.

Стаза са најтужнијим именом на свету је по много чему јединствена - већ споменута надморска висина која значајно оптерећује мотор и кочнице, дугачак правац са брзинама које достижу 350 км/х, фудбалска атмосфера на трибинама и чудна статистика према којој најбржи са квалификација није стизао ни до постоља још од 2016. године - па је незахвално давати било какве прогнозе. Што је у ствари идеалан сценарио за трку која не може одлучити шампиона, али у којој су улози и даље исувише високи да би била ирелевантна.