Летња трка

Огроман успон популарности који Формула 1 доживљава последњих година је свакако добра вест за све којима је ова чудна мешавина спорта и бизниса драга. Међутим, као и свака популарност, и ова долази са ценом коју традиционалисти никада неће бити спремни да плате.

Јер, упркос томе што би следеће сезоне у календару могли да имамо чак 24 трке - што би био најдужи шампионат у историји Формуле 1 - међу њима се неће наћи све овогодишње Велике награде.

У 2023. години идемо у Лас Вегас, враћамо се у Катар који је потписао десетогодишњи уговор (а ову године прескаче само због Платинијеве похлепе) и, уколико ковид дозволи, Кину, па је јасно да бар једна од 22 овогодишње трка мора да отпадне.

Но, Либерти увелико преговара и са Јужноафричком Републиком, па уколико би се легендарни К(а)јалами вратио већ следеће године, то би значило да би из овогодишњег календара морали да се опростимо од две трке.

Што само по себи не би уопште морало да звучи тако трагично када би одлуку о томе кога прецртати доносили на основу жеља навијача, историје или просто здравог разума.

Шампионат без Бахреина, Саудијске Арабије, Абу Дабија или увек досадне Каталуње - писац ових редова би овде додао и мрски Хунгароринг али разумем да се око тога нећемо баш сви сложити - може да звучи само боље али пошто здрав разум и Формула 1 ретко бораве у истој реченици, списак трка којима прети избацивање из шампионата не укључује ни једну горенаведену земљу већ искључиво традиционалне европске локације.

И будимо поштени, звучи страшно, јер се на истом налазе Велика награда Француске, најбоља стаза Формуле 1 (Спа, уколико је икоме потребно објашњење) и Монте Карло.

И док не могу до краја да проценим колико је Доменикали озбиљан када због финансијских разлога прети да би Формула 1 могла да остане без Велике награде Монака, Француска и Белгија су на корак од губитка својих трка и велика је шанса да бар једну од њих од следеће године нећемо гледати у шампионату Формуле 1.

У Француском случају - Белгијом ћемо се бавити крајем августа - проблем је управо она горепоменута живописна локација. Јер док оку просечног телевизијског гледаоца и те како пријају сунчани кадрови из залеђа најскупље европске обале, за онога који купује улазницу за аутодром у Ле Кастелеу (а није у прилици да на локацију слети приватним авионом на писту која иде упоредо са стартно-циљном равнином), угођај није ни приближно тако забаван.

Гужве на уским путевима, мали број седећих места на трибинама и поприличан недостатак забавних садржаја на руралној локацији не чине Велику награду Француске претерано привлачном дестинацијом за просечног навијача.

Још горе, у енергетски освешћеном свету у којем живимо, недостатак железничке повезаности или неког сличног угљенично-неутралног вида транспорта представљају готово извесну смртну пресуду.

Но, колико год ће Пол Рикар увек остати нераскидиво везан за формативне године потписникове заљубљености у Формулу 1, из тркачког угла гледано губитак ове некад славне стазе вероватно и није тако велика штета као што на први поглед делује.

Не само због вечите сенке трагичних догађаја из 1986. године када је у распону од само неколико месеци прво Френк Вилијамс постао квадриплегичар - услед превртања рентиране Форд Сијере коју је пребрзо возио у жељи да са стазе што пре стигне до аеродрома у Марсеју - а затим, као последица ужасне некомпетенције организатора - укључујући недостатак редара, ватрогасног возила и хеликоптера - на тестирању беспотребно страдао Елио де Анђелис, највећи џентлмен Формуле 1 још од Питера Ревсона.

Не, разлог због којег Пол Рикар у овој итерацији неће недостајати је она грозна шикана на Мистрал правцу, која стази приличи колико и кука на Ферарију. Оног момента када је одлучено да се скоро два километра дугачак правац - зарад бољег тркања (?!) - пресече вештачком шиканом, стаза у Ле Кастелеу је остала без свог фактора икс, једине карактеристике која ју је чинила посебном, а без које је тек једна од конфекцијских стаза која никоме неће недостајати.

Како год било, на тај и такав Пол Рикар долазимо након тачно пола шампионата па је можда добар тренутак за неколико опсервација онога што смо гледали од средине марта до данас.

Макс Верстапен води у шампионату возача са 38 бодова предности у односу на Шарла Леклера, док Ред Бул има 56 бодова вишка у односу на Ферари у поретку конструктора.

Ни једна ни друга предност нису недостижне, поготово ако се сетимо какве промене су се у некима од претходних сезона дешавале после летње паузе, али судећи према свему до сада виђеном и Верстапен и Ред Бул су апсолутни фаворити за освајање титула ове године.

То не значи да ће се Ферари предати, јер уз сјајан аутомобил којег покреће моћни агрегат и (бар једног) врхунског возача, Скудерија је и даље у бољој позицији него што је била у неком шампионату још од 2008. када је Фелипе Маса неколико дугих секунди мислио да је постао првак света.

Ако и не стигне до титула, а возачка у овом моменту делује извеснија него конструкторска, Ферари ће нам сигурно подарити још узбудљивих трка до краја шампионата, захваљујући рекао бих подједнако лепом, брзом и непоузданом аутомобилу који возе Леклер и Саинц.

Да шампионат буде још неизвеснији морао би да добије и трећег протагонисту, али упркос томе што су возачи Сребрних стрела у низу од четири узастопна подијума, и независно од невероватног броја унапређења којима Брекли покушава да спаси сезону, несрећно именовани W13 још увек није на нивоу који би омогућио Раселу и Хамилтону да се истински боре за победе. Остаје да видимо да ли ће тако бити и после Хунгароринга.

И док су нам Ред Бул, Ферари, а повремено и Мерцедес, ове године пружили значајно виши квалитет тркања него што је то последњих деценија био стандард, оно што се дешава испод три водеће екипе ипак помало забрињава. Јер чак и уз много већу непоузданост аутомобила него што је то био случај претходних сезона, на подијум се осим шесторице возача Ред Була, Ферарија и Мерцедеса попео само још један пилот.

Претходних година смо били сведоци неких невероватних победа за ниже рангиране тимове - сетимо се Гаслија или Окона - али у 11 овогодишњих трка једно треће место Ланда Нориса је све што је остатак каравана успео да забележи. Овај доста изненађујући податак је у ствари једина мрља на иначе одлично реализованом плану враћања блиског тркања у Формулу 1, али толико велика да се не може пренебрегнути.

Јер колико год да нам је блиско тркање и претицање (са и) без ДРС-а важно, бар једнако важно је да се број тимова који се боре за највиши пласман повећа.