Титула у Формули 1? Зашто не Луис, односно зашто не Макс

Нећу рећи да је више пута на овом месту спомињана квази-документарна а више ријалитијем-инспирисана серија највећег светског стриминг сервиса искључиво за то одговорна, али је сигурно главни кривац за нагло нараслу славу Формуле 1 у најмоћнијој држави планете.

Чак и у свету у којем живимо, где циљ одавно оправдава средство, за тврдокорног љубитеља Формуле 1 ипак мора бити помало иронично да је једна серија, колико год врхунски продуцирана и маркетиншки вешто пласирана, која чак не бежи од тога да зарад драматургије одређене односе па и догађаје приказује у искривљеном светлу (услед чега је рецимо Ферстапен одбио да ове године узме активно учешће што ће имати интересантне последице уколико Холанђанин освоји титулу) за наш омиљени спорт урадила више од онога што прави протагонисти из године у годину чине на врелом асфалту док ризикују своје животе на аутодромима широм света.

Тим пре што баш ове године сведочимо изузетно узбудљивој борби за титулу између двојице ликова који не могу бити више различити – по животном стилу, годинама, искуству, возачким карактеристикама, корпоративној култури тимова из којих долазе – и који наступају у битно другачијим аутомобилима, са различитим моторима и потпуно супротним аеро концептом, па ипак их само шест бодова дели пред последњих шест трка сезоне.

У којој су се на водећој позицији у генералном пласману до сада, погодили сте, шест пута мењали Хамилтон и Ферстапен.

Због тога ћемо ову новопронађену славу Формуле 1 у Америци и све њене појавне облике – од дупке пуних трибина чак и на квалификацијама, преко крајње необичне симбиозе са НБА лигом која управо слави своју 75-годишњицу до импресивне листе селебритија који ће нас овог викенда почастити својим присуством у Остину – оставити по страни и фокусирати се на оно једино што нас интересује, а то је нова епизода у потпуно непредвидљивој борби за титулу између Макса и Луиса.

Иако је на Хамилтоновој страни искуство – укључујући и седам титула светског првака – нисам сигуран да је Британац фаворит за овогодишњу титулу.

Једнако тако, без обзира што је Ферстапен у досадашњем делу сезоне био значајно убедљивији (две победе, али и 300+ кругова у вођству више у односу на главног ривала), не бих рекао да му то даје предност пред завршни обрачун на америчко-азијској турнеји.

Једноставно, у зависности од личног афинитета, могуће је пронаћи прегршт разлога који иду у корист једног или другог возача, па бих ја овде покушао да кренем другим путем и понудим по један разлог због којег Луис, односно Макс неће освојити овогодишњу титулу.

Но, пре него што кренем, иако потпуно беспотребно, само зарад оних најзагриженијих једно кратко одрицање од одговорности: да, и Хамилтон и Ферстапен су врхунски возачи, и то не само у поређењу са актуелном генерацијом Формуле 1; да, ко год од њих двојице да освоји титулу биће то потпуно заслужено; и не, никада нисам, па ни сада не навијам ни за једног од њих.

Луис Хамилтон је несумњиво најуспешнији (не нужно и најбољи) возач у историји Формуле 1. Као рекордер у броју победа и првих стартних позиција, те за сада (само) сувласник рекорда у броју освојених титула светског првака, Британац је заувек зацементирао своје место међу великанима ауто спорта.

Међутим, као и сви шампиони*, и момак из Стивениџа има ону неутаживу жеђ за успесима која га је и довела ту где јесте. И парадоксално, управо та особина која га је начинила врхунским шампионом је оно што ће му представљати највећи проблем у завршетку сезоне.

Јер, Хамилтону је важно да освоји ову титулу, не само зато што би се тиме издвојио на врху вечне листе светских шампиона, већ зато што је борба за победу једини начин на који он уме да се такмичи.

Знали смо то и пре оних фрустрирајућих размена порука са тимом током претходне трке у Турској, али баш та епизода показује а) колико је Луису стало и б) колико му расуђивање може бити померено када је фрустриран исходом који му се не допада.

Тамо где би Лауда, Прост или Алонсо видели ширу слику – да се титула не може ни добити ни изгубити на тој трци – Хамилтону је такав начин размишљања, док је у аутомобилу и док трка траје, па самим тим постоји и шанса за победу, потпуно стран. У сезони коју ће одлучити ситнице, промућурно расуђивање у секундама када се одлуке доносе може бити пресудно.

Као ни један возач пре њега, Ферстапен од првог дана у Формули 1 фасцинира тенацитетом и зрелошћу које су потпуно несвојствене његовим годинама. То не значи да Макс није пролазио кроз уобичајене дечје болести и демонстрирао поштен дијапазон глупости док је израстао у врхунског аса, али је фасцинантно колико је већ био довршен производ којем је било потребно тек мало полирања када се као тинејџер појавио у каравану Формуле 1.

Из године у годину је растао и са тек 24, ко зна где је лимит у ономе што Холанђанин у каријери може да постигне. Невероватан егоизам и вера у себе којом је – уз врхунски таленат пре свега – практично уништио или бар уназадио каријере свих својих бивших клупских колега (осим можда Саинца) је несумњиво оно што га одваја од свих осталих возача у каравану и што му не дозвољава да прихвати улогу аутсајдера у борби са било ким, чак и када је ривал седмоструки шампион света.

Међутим, претходних седам година колико га гледамо у Формули 1, Макс је увек имао једну огромну олакшавајућу околност – (релативно) лош аутомобил који му није наметао притисак да нешто мора да се постигне. У години у којој први пут има болид достојан његовог неизмерног талента такав сигурносни вентил више не постоји и вера у себе којој нема премца у свету Формуле 1 биће на озбиљном испиту.

Због тога је за Ферстапена на коцки много више од прве, често најважније, титуле. Уколико му ове године измакне, неће моћи да упре прст ни у кога другог, а неуспех за који је сам крив би било једно потпуно ново искуство за Холанђанина, са потенцијалом да у сасвим другом правцу модулира његову читаву будућу каријеру. У сезони коју ће одлучити ситнице, то је огромно бреме за младог аса.

Вечерас ће Макс и Луис по седми пут ове сезоне заузети места у првом реду, и у моменту када се црвена светла угасе, кренути у исписивање нових страница овог фасцинантног сценарија за филм који гледамо од почетка сезоне.

И нико, ама баш нико – ни њих двојица, ни њихови тимови, ни било ко од десетина хиљада оних који ће то уживо гледати у Остину, или стотина милиона нас који ћемо бити уз мале екране – не зна како ће се тај филм завршити. Једноставно ћемо морати да га одгледамо.

*Том Брејди, човек који као играч има више Супербоул титула него иједан клуб у НФЛ лиги (?!) је оно што највеће шампионе одваја од осталих најбоље сумирао у Инстаграм посту 2019. године, када је испод слике својих (тадашњих) 6 шампионских прстенова написао:

"Знате ли који ми је омиљен? Следећи."