Породични обрачун на трци у Монци

Предигра коју смо гледали минулог викенда није била претерано узбудљива, али је макар исход интригантан, јер ће на данашњој трци Верстапен - који је у петак на квалификацијама под налетом брзих Мекларена једва сачувао трећу стартну позицију за суботњу спринт трку - по први пут у каријери на Монци стартовати са прве почетне позиције.

Да би добили такав исход, било је потребно да се - осим Максове несумњиве вештине - сложи и помало филмски низ случајности који укључује: одлуку коју је много пре овог викенда донела Формула 1 (да се баш у Монци вози друга спринт квалификациона трка), одлуку коју је у петак донео Мерцедес (да се Ботасу промени мотор), те грешку коју је у суботу направио Луис Хамилтон, о чему ће пар речи уследити врло брзо. Али, кренимо редом.

Било би одвећ лако одбацити идеју о спринт тркама само на основу оног што смо јуче видели јер се све вредно помена издешавало у првом километру првог круга. Једно лоше подешено квачило те следствено проклизавање точкова и један неспретан пролазак кроз шикану Ретифило који нам је пар секунди касније поприлично пластично демонстрирао значај аеродинамике предњег крила. И то би отприлике било то.

За једне, суботња „трка" је била досадна и не доноси ништа ни возачима ни гледаоцима. За друге, то што ће Хамилтон - жртва оног лоше подешеног квачила на старту - сутра кренути тек као четврти, а Гасли - који је након наоко лаганог додира са Меклареном остао без предњег крила - са зачеља показује сву бесмисао „спринт" квалификација: исувише ризика за релативно мали добитак. Још када смо на Силверстону први пут упознали спринт трку апеловао сам да не доносимо прерано закључке, већ да макар прво сачекамо да видимо како ће тај експеримент до краја изгледати, за шта ће нам следећа прилика бити у Бразилу.

И у складу са тим, нећу коментарисати критике које Формула 1 од јуче трпи. Али морам да прокоментаришем ону трећу, срећом малобројну групу, која је своју критику фокусирала на погрешну адресу. На оне који лаконски кажу „то вам је Монца", те додају како се тамо после првог круга углавном ништа не дешава, те да ће тако бити и данас.

„То вам је Монца" имамо право да кажемо само ако причамо о најбржој, најстрашнијој, најпоштованијој и најпознатијој трци на свету. Надимак „Катедрала брзине" није тек тако настао, јер Монца јесте место које је дизајнирано и направљено да би се ту - уз дужно поштовање овалима, који су ипак једна друга категорија аутодрома - одувек возило најбрже на свету, а због своје историје, свега што смо тамо видели, а напослетку и због духова оне педесет двојице возача, међу њима и пар светских првака, који ће заувек лутати иначе тихим краљевским парком успаваног градића надомак Милана и сакрално место ходочашћа свакога ко се сматра поштоваоцем ауто трка, а нарочито Формуле 1.

Само због те мале скупине склоне ниподаштавању свете стазе мора се рећи. Да, јучерашњи спринт није био нарочито узбудљив, али данашња трка не мора нимало да буде налик ономе што смо јуче гледали. Јер оно што спринт трку чини добром идејом - одсуство тактичких игара и чисто тркање од старта до циља - је у исто време и лоша идеја јер добро осмишљен план одласка на замену гума, те правилан избор мешавине за сваки сегмент трке, итекако може да има утицаја на коначни поредак, односно да тркање учини узбудљивијим него што је то јуче био случај.

Уосталом, како може бити унапред досадном проглашена трка на којој ће Верстапен - тај бескрајно талентовани, брзи, дрчни дестабилизатор учмалог поретка који у претходних седам година влада у Формули 1 - који не само да никада није стартовао први на Монци и никада није победио на овом светом асфалту, коначно добити прилику да макар постане најбоље пласирани Верстапен на Катедрали.

Ту част и даље има Максов отац Јос, који је сада већ давне 2000. године, за воланом нејаког, наранџастог Ероуза, стигао до четвртог места, у трагичној трци коју пре свега памтимо по бизарном инциденту из првог круга који на ужасан начин дезавуише цео „то вам је Монца" камп. Тог сунчаног септембра пре 21 годину, страшна стаза је још једном показала своје друго лице када је на улазу у Варијанту дела Рођа, судар два Џордана изазвао ланчану реакцију која је избацила из трке Френцена, Трулија, Барикела, Култарда, де ла Росу и Херберта. Нажалост, откачени предњи десни точак Френценовог аутомобила је након лета кроз ваздух погодио тридесет трогодишњег ватрогасца, Паола Гислимбертија који је до данашњег дана остао - надам се заувек - последња жртва ове дивне и ужасне стазе.

У шампионату који испољава неочекивано волатилан карактер, где из викенда у викенд предност прелази час на Верстапенову, час на Хамилтонову страну, стартни поредак у којем возач који на оваквом типу стазе има најбржи аутомобил а креће тек из другог реда обећава све само не досадну трку. Због тога, без обзира да ли сте Максов или Луисов навијач, или можда задовољство проналазите у херојству пилота који ове године играју само наоко споредне улоге, не слушајте незналице већ дајте шансу Монци, месту где никад ништа није унапред познато.