Шампионски гени Макса Ферстапена

То да аустријска екипа данас има најбржи аутомобил није дакле спорно, али оно што је омогућило Максу да почне да прави разлику на челу генералног поретка нема толико везе са коњским снагама, пријањањем и максималним брзинама, колико са чињеницом да је Хорнерова екипа постала боља од Мерцедеса управо тамо где је то у претходних седам година било немогуће: у стратегији, тактици и реализацији.

И не, ова констатација ни на који начин не умањује значај онога што Ферстапен ради за воланом ове године.

Макс је још од како се појавио у каравану јасно истакао амбицију да буде најбољи на свету и мада ни у том моменту талента није недостајало, Холанђанин је данас добио и оно што је тада фалило – стрпљење, зрелост и сагледавање шире слике.

Да, повремено још увек зна да буде превише надобудан да би мојој незнатности био нарочито симпатичан, али капа доле дечку не само за све што показује на стази већ и за начин на који се профилисао као лидер који коначно води свој тим ка титули.

Оно што сам желео да кажем је да је чак и у, за просечног неутралног навијача, претходних туробних седам година било момената када Мерцедес, упркос резултатима, није деловао као да има најбржи аутомобил (иако је екипа која им је највише запретила то у ствари постигла варањем, али то је већ нека друга прича на коју се сада нећемо враћати) али је то надомешћивао супериорном поставком и егзекуцијом од момента када се први точкови окрену на слободном тренингу у петак до тренутка када се гараже растављају касно у ноћ у недељу.

Умешност којом је Тото Волф водио екипу из Бреклија до победа, шампионата и рекорда је била у потпуности у складу са перцепцијом техничке супериорности коју свако од нас – па и они који су пре склони другим брендовима – повезује са аутомобилима које краси трокрака звезда.

Кроз турбулентне године возачких сукоба у годинама док је Хамилтон гаражу делио са Розбергом, али и промене које су биле условљене одласцима (Лоу, Лауда, Кауел...) и доласцима (Елисон) важних шрафова у победничкој машини, Тотов мастер клас је Мерцедес држао изван домашаја свих изазова које би противнички тимови могли да приреде и тако успоставио нове стандарде који – зарад Формуле 1 – надам се никада више неће бити достигнути.

Из неког разлога, делује да је тај беспрекорни период незапамћених успеха ове године стигао до свог краја.

Можда је разлог томе стратешка одлука да се ресурси Бреклија усмере ка новој аеро формули која нам стиже догодине. Могуће је и да је разлог још прозаичнији – замор (људског) материјала и губитак мотивације тима који годинама побеђује и обара све могуће рекорде су се већ дешавали код шампионских екипа у неким другим спортовима – иако то не делује нарочито изгледно у англо-германској култури која краси вишегодишње шампионе.

Много је вероватније да је једноставно Њуји овог пута одмах (а не током сезоне, као ранијих година) направио сјајан аутомобил, Макс довољно сазрео да из њега извуче све што постоји, Перес коначно постао достојан број 2 којег је Ред Бул тражио још од одласка Дени Рика а Хорнер напокон повратио победнички менталитет карактеру којем никад није недостајало дрскости.

О, да, и та мала ситница да аустријска екипа на сваку трку долази са „камионима нових делова" како је то, не без горчине прошлог викенда приметио Волф.

Е сад, колико год то јадно било, морам признати да и сам, годинама напаћен другачијим исходом, понекад пронађем неко патолошко задовољство у гледању како се до скоро моћни Мерцедес мучи.

Проблем са тим ставом је у томе што такав исход једноставно није добар за Формулу 1. Јер није поента једну доминацију просто заменити другом, то што ће до победе на свакој трци долазити неко ко се не зове Мерцедес је добро само дотле док тај неко није увек иста екипа, па изгледа да смо решавањем једног проблема у ствари упали у други.

Немојте погрешно да ме схватите, гледати шта може да уради Луис Хамилтон, неспорно један од највећих возача у историји ауто трка – дакле не само Формуле 1 – у аутомобилу који није супериоран за овог штребера има једнаку привлачност као посматрати Сену у слабашном Мекларену '93. или Алонса у целом низу канти које је возио од како је 2006. напустио Рено, али то не може бити довољно да цео шампионат учини занимљивим.

За то ће нам бити потребно да Мерцедес поврати мало самопоуздања које је исцурело од Каталуње наовамо и не треба сумњати да ће шампионски гени тима, машине и великог возача помоћи да равнотежа ипак не претегне тотално на страну Матешицеве екипе.

Због тога, ако већ овог викенда на Великој награди Аустрије исход буде нешто другачији него што је то био случај на Великој награди Штајерске на потпуно истој стази као и пре недељу дана неки ће то можда приписати нижој температури ваздуха, киши, мекшим гумама или ко-зна-већ-чему али ја никада нећу потценити оно најважније – срце шампиона.