Крај једне ере

Сви смо већ чули тужну причу из ’84. када се последњи пут догодило да Ферари није успео да се квалификује у првих десет на Монци. Међутим, оно о чему се мање прича је да је тај, за Скудерију црни суботњи 8. септембар, брзо заборављен већ дан касније, када је Микеле Алборето за воланом црвеног аутомобила са бројем 27, кренувши са 11. позиције на циљ стигао као другопласирани.

Није му додуше одмогло ни то што je тог дана већ до 15. круга одустало 11 аутомобила, од којих један није ни кренуо, Менсел и један Лижије су излетели са стазе, а преосталих 8 је постало жртва механичких кварова. Као што је то био обичај тих година, до кариране заставе није стигло још 7 аутомобила, од чега су две Алфе традиционално остале без горива.

Ако некога баш занима, тај викенд је много познатији по томе што је након искључења Тирела из шампионата, Монца уписана у историју као прва трка Формуле 1 на којој су наступили само аутомобили са турбо мотором, а мени лично много занимљивији као место где је Тоулмен суспендовао Сену због тога што је Бразилац без знања својег тима потписао уговор са Лотусом у који ће прећи наредне сезоне.

Објективно, Себова 17. и Шарлова 13. стартна позиција на Катедрали брзине представљају трагедију не само за оне који поносно вијоре барјак са Пропетим коњићем већ и за све истинске поклонике Формуле 1, ма колико да им је Ферари можда мрзак. Оно што је шокантно је што то није најгори проблем са којим се екипа коју води Матија Биното данас суочава.

Скудерија је у опасности да се овог викенда упише у историјске књиге по једној за Италијане још горој статистици и Фетелу и Леклеру ће бити потребно не само много храбрости и вештине већ и лепа доза среће да не постану први Фераријеви возачи који су на Монци стигли до циља а да нису били међу бар првом десеторицом.

Но, пустимо тифозе да сами лижу своје ране, јер колико год Формула 1 била Ферари-центрична ово није прича о њима.

Није ни прича о Мерцедесу који тако супериорно иде ка још једној титули, па чак ни о Хамилтону који је јуче направио најбржи круг у историји Формуле 1 а данас би могао да стигне на само један тријумф заостатка за Шумијевим некад недодирљивим рекордом од 91 победе.

Ово је - у недостатку прилике да се одушевљавамо потенцијалним заплетима које нам најбржа стаза Формуле 1 нуди - прича о крају једне ере.

Која је почела неочекивано лаким и брзим потписивањем новог трипартитног уговора на релацији ФИА-Формула 1-тимови, који своје познатије име, Конкорд споразум, тако згодно дугује адреси на којој је први такав договор склопљен, сада већ давног 19. јануара 1981. године. Не зато што Плас де ла Конкорд, широки трг на дну митске Шанзелизе и седиште Светске аутомобилске федерације, краси обелиск Рамзеса Другог који је у Париз допремљен право из чудесног храма у Луксору, већ зато што представља место где су током француске револуције свој судбоносни сусрет са гиљотином дочекали Луј XVI и супруга му, Марија Антоанета, али и један Робеспјер и Лавоазје. Ове године, потписивање новог петогодишњег споразума који ће важити до краја 2025. године окинуло је финансијску трансакцију која као некад оштро сечиво гиљотине означава коначан крај једног романтичног али данас бесперспективног периода Формуле 1. Да, мислим на аквизицију Вилијамса од стране инвестиционог фонда Дорилтон.

За оне који не памте бело-зелене аутомобиле са логом Саудије у којима су до титуле стизали Џоунс и Кеке, жуто-плаво-беле муње погоњене Хондом из средине '80-их које су нам подариле онај трилер у Аделаиди, легендарну црвену петицу како понижава конкуренцију у аутомобилу са контролом проклизавања и активним вешањем, тамно плаве болиде из средине '90-их који су у вечност одвели Аиртона а затим прво поклекли пред страшним насртајем у Френку поново несрећној Аустралији, да би онда издржали исти такав бруталан напад пар година касније у Херезу, па чак и оне брзе али ружне кљове са амблемом БМВ-а, за све оне који су у овај шоу стигли довољно касно да их Вилијамс асоцира само на несрећне канте које до циља стижу са неколико кругова заостатка коначни одлазак породице Вилијамс из Формуле 1 не делује као нарочито монументални догађај. За нас остале, то је финални непријатни земљотрес од којег одавно стрепимо.

Да, Френков пут до успеха је био немогуће дуг. Надимак који је тих првих година стекао у Формули 1 је довољно непристојан да ћу га сачувати за неформалну комуникацију на твитеру, али потпуно у складу са временом када је посао водио из Рединга, из гараже у улици Бенет и заиста - није урбана легенда - пословне телефонске позиве обављао из оближње јавне говорнице пошто му је линија у радионици била константно блокирана због неплаћених рачуна. И јесте, чак и када је Френк зарадио неке новце и преселио тим у бивше складиште тепиха у Дидкоту, Френк Вилијамс Рејсинг Карс (како се звао Френков први покушај у свету Формуле 1) је и даље био мета спрдње готово свих преосталих тимова, зарадивши у првих 8 сезона свеукупно 12 бодова.

Али када је 1977. године рођен Вилијамс рејсинг - са шасијом Марча коју је Френку продао Макс Мозли као прошлогодишњи модел, само да би се испоставило да је у питању бар дупло старији аутомобил - уз невероватну синергију Френка Вилијамса и Патрика Хеда, коло среће се коначно окренуло. Клеј Регацони је 1979. донео прву победу, Ален Џоунс 1980. прву титулу и тако је кренуо низ који ће се завршити са 312 подијума, 114 победа, 9 конструкторских и 7 возачких титула, те трећим местом на вечној листи, иза Ферарија и Мекларена.

Али оно што је битно, и због чега говорим о крају ере, своди се на два податка. За горде Британце, продаја Вилијамса значи да ни један од 6 тамо базираних тимова (Вилијамс, Мекларен, Ред Бул, Мерцедес, Рејсинг Поинт и Рено) више није у британском власништву јер газде, горњим редоследом посматрано долазе из Америке, Бахреина, Аустрије, Немачке, Канаде и Француске.

 

За све остале, продаја Вилијамса је крај последњег независног тима Формуле 1, и коначна промена генетског кода ове тркачке категорије. И после Френковог повлачења име Вилијамс ће остати у Формули 1 али тим Вилијамс неповратно одлази тамо где су већ одавно Лотуси, Бребеми, Тирели, БРМ-ови, Купери, Хескети, Џордани, Лижијеи, па чак и Минардији, Ероузи, Енсајни и Оселе - у сећања на неку невину прошлост. Френкова предаја симболично означава да је романтика неповратно умрла а, као што је то сада већ уобичајена пракса света у коме живимо, новац још једном победио. Нека нам је Бог у помоћи.

уторак, 23. јул 2024.
31° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару