Слика у ретровизору

Или можда ипак јесмо?

Посматрана само кроз статистику до сада завршених 20 трка, овогодишња сезона у ствари уопште не изгледа тако лоше. Дозволите ми да елаборирам.

Прво оно најважније - победе су забележила петорица различитих возача што чини четвртину класе 2019. За поређење, у Мото ГП шампионату су ове године до победе стизала такође петорица али из каравана који чини (не рачунајући замене) 26 возача. Индикар, који одавно важи за динамичнију категорију од Формуле 1, је ове године имао 7 различитих победника из групе од укупно 36 возача, што је резултат који је процентуално сличнији Мото ГП-у него Формули 1.

Или, заборавимо друге тркачке категорије, и сетимо се да је у последњих десет година само два пута виђено више од пет различитих победника у току једне сезоне - 2009. у години у којој је неочекивано али доминантно до титуле стигао Брон и 2012. када је услед фијаска са гумама у првих седам трка виђено седам различитих победника а до краја године том списку се као осми придодао и Кими после чувене „оставите ме на миру, знам шта радим" епизоде у Абу Дабију. Од како смо ушли у нову, хибридну еру, по том параметру није било супериорније године.

Но, прича се ту не завршава. Када су победе у питању, битно је да су до њих стизала три од четири присутна произвођача мотора - сви сем Реноа - а посебно је интересантно да је победник чешће долазио са друге (8 пута) него са прве стартне позиције (7 пута). Чак пет пута, карирану заставу је први добио возач који је у трку ушао као трећепласирани.

Идемо даље. Шампион је, до овог викенда, последњи пут победио на квалификацијама још у јулу месецу, у Немачкој. Највише успеха суботом (7 првих стартних позиција) је имао возач (Леклер) који се у генералном поретку налази тек на четвртој позицији.

Ни ту није крај. Ако посматрамо најбрже кругове, забележило их је седам различитих возача, међу којима су и Гасли (чак два пута) и Магнусен који вози за екипу која је на претпоследњој позицији у шампионату конструктора.

Коначно, у 2019. смо, у Бразилу, добили и најмлађи подијум у историји Формуле 1 што само највећи циници неће прихватити као значајну ствар.

Када се подвуче црта, таква статистика би требало да говори у прилог много узбудљивијој сезони од оне коју смо гледали и легитимно је запитати се како је онда Мерцедес још једном издоминирао као да никакве конкуренције није ни било?
Једноставан - можда превише баналан али ипак тачан - одговор би био: захваљујући грешкама других.

Штавише, у мојој књизи, кривац је само један и сви га добро знамо. Квар на мотору у Бахреину, док су били у вођству, стратешке грешке у Кини, Аустрији и Мексику, судари у Немачкој, Јапану и Бразилу те срамотне почетничке грешке на тренинзима у Азербејџану и Монте Карлу. Предугачак низ киксева, при томе потпуно недостојан славног имена које краси Скудерију Ферари је једини кривац што смо у 2019. остали ускраћени за поприлично спектакуларну сезону.

Сви остали састојци су били ту: на неким тркама је најбржи био Ферари, негде Мерцедес а негде и Ред бул; готово равномерна расподела талента за воланом почевши од сада већ шестоструког светског првака који и даље развија своје возачке способности, преко ултра агресивног Верстапена и брзог и прилично узбудљивог Леклера, па до ове сезоне недовољно доброг али и даље опасног Фетела у другом Ферарију. Чак и тактички елемент није недостајао - водећи тимови су имали различите приступе у избору гума и броју одлазака на сервис па ни пред једну трку нисмо унапред знали шта је добитна комбинација. Било је ту веома узбудљивих дуела међу водећим возачима, претицања за победу, неочекиваних судара и кварова мотора, односно свих оних елемената који тркање чине непредвидљивим.

И све то, сву ту разноликост у карактеристикама аутомобила на различитим типовима стаза, све различите карактере и начине на који до победе долазе водећи возачи, све варијације временских (не)прилика, све, баш све је прегазио и у досадну равну линију претворио супериорни начин вођења једног тима. Из године у годину, Мерцедес и Тото Волф држе мастер клас у начину функционисања шампионске екипе, макро- и микро-менаџменту свих крупних и финих детаља који чине коцкице од којих је сачињен шампионски мозаик. Од како немају супериоран аутомобил, а ово је већ трећа година, баш као у оној басни о корњачи и зецу, упорност, преданост и вера у сопствене способности убедљиво надмашују сву брзину и лакомисленост коју њихови ривали испољавају.

И управо је ту решење загонетке са почетка овог текста. Јер не само да Мерцедес није склон глупостима које ривали редовно чине (са изузетком Немачке и прошле трке у Бразилу када су обе титуле већ биле одавно обезбеђене), они немилосрдно капитализују своју предност кад год им други то својим грешкама омогуће.

Због тога, када у недељу последњи пут ове године падне карирана застава и тако означи почетак преко потребне, скоро четворомесечне паузе, пре него што олако искритикујете још једну изгубљену сезону Формуле 1, сачувајте поштовање за оне који су својим радом, посвећеношћу и умећем ту слику у ретровизору учинили мање узбудљивом него што је она требало да изгледа.