Време је за крај

Искрен да будем, за неког са дугогодишњим стажем страственог праћења Формуле 1, нисам се баш прославио у избору возача за које сам се током деценија опредељивао. Ако као вододелницу означимо на овом месту већ више пута спомињан Панинијев албум који је на неколико генерација одлучујуће утицао распламсавши емоције према овом чудном спорту, у следећих 36-37 година прославио сам укупно само пет титула које су освојила три различита возача за које сам током година навијао. Што је још занимљивије, ни један од тих пет шампионата није био освојен на доминантан начин.

Доминацију сам први пут упознао 1988. године, у облику црвено-беле звери под именом MP4/4. Уз Сену и Проста за воланом, Хондом погоњено чедо Гордона Мареја је добило невероватних 15 од 16 трка те године а савршена сезона им је измакла на Монци само два круга пре краја, услед тренутка лудости Жан-Луј Шлесера. Нисам навијао за Мекларен, Сена ми је у том периоду каријере био поприлично несимпатичан а за Проста и његов исувише зихерашки стил вожње тек нисам нарочито марио па ми ни доминација Денисовог Мекларена није била драга.

Четири године касније дошао је ред на Њујиев скоро па полуаутономни FW14B који је од Менсела - рекао бих ипак - направио светског првака. Осам Најџелових победа на првих десет трка је „затворило" шампионат већ пре краја јула, али ни брка ни Френков тим за који је возио нису били мој избор.

Следећи пут, доминација се у Формулу 1 вратила у облику мрског F2004 који је Шумахеру донео, испоставило се, последњу титулу захваљујући нестварном низу од 12 победа на првих 13 трка. Међутим, ако сам према Сени, Просту и Менселу испољавао различит ниво равнодушности, Шумија тих година тек нисам подносио па сам тако још једном другима препустио да уживају у осећају доминантног освајања шампионата.

Иако те три сезоне пре свега захваљујући моћи шампионских аутомобила оправдано штрче, у годинама које су уследиле било је још неколико доминантних наступа (Брон, Ред Бул, Мерцедес) и као што можете да претпоставите, поново сам био на супротној страни од оних који су у тим титулама уживали.

Пре него што се запитате чему сад ово тужно подсећање на сопствене погрешне изборе и зашто би се то било кога тицало, отворићу карте до краја - да, Мерцедес АМГ Петронас Моторспорт је можда најбоље устројен тим у историји Формуле 1 - подједнако импресиван на стази, у боксу и фабрици - а Луис Хамилтон на путу да постане један од највећих возача које смо икада гледали, али не, овогодишњи F1 W10 EQ Power+ није ни приближно онолико супериоран у односу на конкуренцију као што су то 1988. били Мекларен, 1992. Вилијамс или 2004. Ферари. Једноставно није.

Да ме неко не схвати погрешно, у питању је сјајна машина која ће и пре новембра заслужено бити овенчана шампионском славом. На стазама као што су биле оне у Аустралији, Шпанији или Француској Мерцедес је обесмислио тркање. Међутим ако на једну страну ставимо осам узастопних победа а на другу оно што смо видели у Бахреину, Азербејџану или Канади слика постаје поприлично компликована па отуд и горњи закључак. Јер ако су за тренутни резултат у шампионату одговорни Хамилтон, Ботас и генијалност Волфа, Лауде, Елисона и компаније из Бреклија, једнако тако су допринели и из Бинотове екипе, невероватним низом погрешних одлука, возачким грешкама али понекад и услед обичног малера.

Следи Аустрија, још једна од оних стаза на којима је Мерцедес и те како победив и где осим Скудерије - Леклера макар - своју шансу види и Верстапен. Од тога да ли ће пар двадесетједногодишњака који ће данас стартовати из првог реда окончати победоносни низ шампионске екипе у многоме зависи какав остатак сезоне ћемо гледати. Да парафразирам Черчила - неће то бити почетак краја, али морао би да буде крај почетка.