Варљиво лето 2018.

Овогодишње лето можда неће обогатити историју човечанства нарочито судбоносним моментима - мада је у нашим крајевима већ само нечувени дебакл са монсунским јуном и јулом и последично углавном потпуно нејестивим лубеницама опасно близу да завреди такву квалификацију - али свет Формуле 1 је у претходних десет недеља доживео неколико тектонских поремећаја чије последице ће се осећати још дуги низ година.

Када сам почетком јуна написао најаву Велике награде Канаде, (при томе блажено несвестан да ћу услед најбољег могућег следа околности следећи текст писати тек пред своју омиљену трку у Белгији), ниво имагинације потребан да измашта цунами догађаја који ће се у најважнијој категорији светског ауто спорта изређати током лета је значајно превазилазио интелектуални капацитет и много талентованијих аутора од скромног потписника ових редова. У било којој другој години, шокантни губитак Маркионеа, Алонсово повлачење, потврда да ћемо од 2019. гледати Ред Бул Хонду, распад руководеће структуре некад моћног Мекларена, готово филмски преврат у Форс Индији и следствени каскадни низ возачких ротација би лако недељама и као појединачне вести држале заузетим целокупну медијску сцену која прати Формулу 1, па никако није необична помама коју све ове вести изазивају овако у комплету. У викенду у којем је пред нама арденска лепотица делује контраинтуитивно да пишем о било чему другом, али новонастали пеисаж Формуле 1 који нам се после лудог лета указује пред очима једноставно мора да добије предност у редовима који следе.

Због недостатка простора да се дужна пажња посвети монументалној празнини коју ни Фијат ни Ферари - чак и да су имали времена да планирају сукцесију - још дуго неће попунити, трагични одлазак канадског Италијана можемо посматрати само кроз призму директних последица на данашњу Формулу 1. Док судбина наставка Алфиног улагања у Заубер (у склопу шире Маркионеове идеје о ревитализацији некад славног бренда) у овом моменту делује поприлично неизвесно, а став новог руководства (које предводе Ањелијев унук Елкан и још један ветеран Фераријевог омиљеног никотинског партнера, Луис Камилиери), према останку у Формули 1 после 2020. године може само да се нагађа, једино што је извесно је да ће Кими најкасније до Монце добити ново продужење уговора (према неким изворима чак до краја 2020. године!). Маркионе је био спреман да ризикује са Леклером - који ће по свему судећи догодине напредовати тек до Хаса - али ново руководство је заузело конзервативни став који ће Финцу пружити додатну прилику да се бори за макар понеку почасну победу. Неспорно је да останак последњег Фераријевог светског првака има одређену сентименталну вредност - чак и за армију разочараних навијача којима је тешко да Кимија гледају у неславној улози водоноше у моћној Скудерији - али зашто Раиконен на све пристаје је већ мало комплексније питање на које ћу одговор покушати да вам понудим у неком од наредних текстова.

За разлику од Леденог који необично кротко трпи другоразредни третман сопствене екипе, његов велики такмац из славних дана десетоцилиндричних мотора, Фернандо Алонсо, је донекле очекивано одлучио да му је доста голготе на коју је сам себе осудио низом погрешних одлука који је започео још давне 2005. године. Годину дана унапред најављени одлазак из тима који га је управо учинио најмлађим светским шампионом у историји Формуле 1 нам је први пут скренуо пажњу на плаховитост талентованог Шпанца, особину која ће га на крају онемогућити да неограничени таленат окруни успесима које по возачким квалитетима несумњиво заслужује. Спектакуларни фијаско у првом мандату код тада моћног Рона Дениса, повратак у Рено и ужасна сенка Сингапура 2008. те мрачним тоновима обојене године под амблемом пропетог коњића (и следствени ружан растанак) су асу из Астурије прибавили ни мало ласкаву репутацију генијалца за воланом али и особе немогуће за сарадњу ван аутомобила. Повратак у овог пута тужни Вокинг је већ био изнуђен потез који је резултирао новим фрустрацијама и потпуним губитком воље за останком у премијерној категорији ауто спорта. Иако никад нисам могао да прихватим малигну страну Нандовог карактера, заувек бранећи став да Шпанац само себе може да криви за све лоше што му се током каријере дешавало, остајем тужан при помисли на мајсторије за које смо остали ускраћени свих ових година током којих се момак из Овиједа неуспешно али бескомпромисно борио са неконкурентним аутомобилима и сопственим карактером. Актуелна сага у којој Фернандо тврди да му је Ред Бул нудио уговор за 2019. док Хорнер то одлучно побија јесте поприлично несрећан али и подједнако прецизан епитаф дуалном карактеру човека који је у историју морао да оде са више од две титуле светског шампиона поред својег имена.

Алонсов бег (у Индикар по свему судећи) можда и јесте био очекиван, али одлука тријумвирата Хорнер-Марко-Матешиц да од наредне године пружи шансу Хонди само из одређеног угла делује логично. Година пробе новог погона у јуниорском тиму из Фаенце је несумњиво имала кључну улогу, али чак и ако се слажемо да није онако ужасна као што је изгледала у браку са Меклареном, Хонда је и даље најлошији агрегат у понуди. Колико год да су (незаслужено?) критиковали Рено, Ред Бул је и у годинама Мерцедесове доминације са француским погоном успевао да се домогне победа, што ће на основу до сада виђеног бити тешко одмах поновити са јапанским партнером. Иако је ризик вишеструко мањи од оног који је преузео Мекларен када је вратио Хонду у Формулу 1, и Ред Бул је своју одлуку могао да базира само на потенцијалу славног бренда, што одлуку чини опасном бар колико и храбром. Да ли је Рикардов пребег у редове Реноа последица недостатка поверења у Хонду, жеље да се удаљи од Макса или просто резултат незадовољства третманом који је у аустријској екипи добијао ћемо вероватно сазнати у годинама које следе али већ сада је јасно да Хондом погоњена постава Верстапен/Гасли коју ћемо гледати од 2019. ни приближно не делује моћно као овогодишња са бескрајно симпатичним претицачем из Перта. Спремност да значајно конкурентнији Ред Бул замени тек перспективним Реноом Рикарда највероватније на бар још две године избацује из круга возача који ће нападати титулу али и на најбољи начин показује колико је за Данијела било важно да се дистанцира од тима који га је увео у Формулу 1.

А кад већ спомињем Мекларен - чији вишегодишњи суноврат је и узроковао неке од горњих одлука - изгледа да низ лоших вести који је започет 2013. године (памти ли још ко да су 2012. Хамилтон и Батон Вокингу донели чак 7 победа у сезони?) неће скоро престати. Након што је пролетос без посла после 28 година у тиму остао, за шасију задужен Тим Гос, иста судбина током лета задесила је и Ерика Булијеа, па је на ред - у сред сезоне! - дошло реструктурирање. Нови тријумвират у саставу Жил де Феран, Андреа Стела и Сајмон Робертс (чека се цењени Џејмс Ки из Торо Роса) има незахвални задатак да преокрене негативну спиралу у коју тим тоне већ шесту годину. У том процесу важну улогу играће и нови возачки пар. Саинцов долазак показује да бренд није баш потпуно изгубио привлачност, што ћемо убрзо видети и кроз именовање Вандорновог наследника. Лако је закључити да Белгијанац није испунио очекивања, али уз Алонса као бенчмарк и спор и непоуздан аутомобил, Стофел од почетка није ни имао праву шансу.

Коначно, бизарни низ догађаја - где се несумњиво издваја потез којим је Серхио Перез сопствени тим одвео у стечај (?!) - који је Виџаја Малију оставио без власништва и Форс Индију предао у руке Лоренса Строла је на јединствен начин зачинио ово лето. То што је бивши тим избрисан из шампионата, па ће наследник немаштовитог имена (Racing Point Force India) од Белгије кренути са нула поена је за нас мање значајно, али карусел који се управо покреће како би Ленс већ од Монце прешао у нови татин тим је нешто што се не памти у скоријој историји Формуле 1. У новој итерацији Форс Индије (која ће право ново име добити тек од наредне године), Канађанин ће узети место Окону, Француз онда истиснути Вандорна из Мекларена а овај оставити Ериксона без места у Зауберу, док ће ослобођени аутомобил у Вилијамсу заузети Кубица. Најлуђе од свега, све ово би требало да се комплетира већ до Монце! Већ само повратак Пољака делује као добра вест за Формулу 1, мада мене највише интригира како ће талентовани Окон у истом аутомобилу парирати Алонсу.

Најава одлагања увођења нове генерације мотора за тек 2023. и Лаудина трансплантација данас нису стигли на ред, једнако као и коментар свега што смо гледали у Спа Франкоршампу током петка и суботе. Са кишом измешаном стартном листом и главним протагонистима шампионата у првом реду могу само да кажем да нас чека класик чији исход у овом моменту нико не може да наслути. Као што би уосталом и требало да буде у узбудљивом шампионату који гледамо ове године.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. новембар 2024.
6° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње