Златни јубилеј Силверстона

За разлику од Монака, Индианаполиса, Спа, Монце, Ремса или Бремгартена, који су у тој инаугурационој сезони комплетирали календар новооснованог шампионата, Силверстон је представљао отклон од традиције предратних тркалишта. Један од возача који су наступили на тој историјској првој трци, Џофри Кросли је, без имало патриотског заноса то овако описао: „После трка у континенталној Европи уобичајено је било да се организује гала вечера за тимове и возаче. Не сећам се да се ишта слично десило на Силверстону. Мислим да смо сви отишли у шатор на пиво."

Можда баш због тога, ноторно верни традицији, Енглези ни до данашњег дана нису предузели готово ништа да доведу гламур и сјај Формуле 1 у сеоски крајолик на самој граници Бакингемшајра и Нортхемптоншајра. Ако изузмемо неуобичајено велики промет на локалном хелиодрому, без којег богати и славни вероватно не би ни размишљали о доласку у овај рурални део Енглеске, све остало - монтажне трибине, шатори за продају сувенира, лоше хране и пива, камп у којем одседа највећи број посетилаца, ужасни проблеми са саобраћајем и паркирањем и најчешће блато, много блата - ни данас не може да се пореди са угођајем на неким другим тркалиштима. Осим једне ствари. Права звезда викенда је сама стаза, и са пуним правом.

Јер Силверстон је:

Надмени Фарина који покорава Енглеску у непобедивим Алфетама 158; дебели Фроилан Гонзалес који у кратким рукавима доноси прву историјску победу Ферарију; непоновљива петострука победа за домаћине у редоследу Кларк - Грејем Хил - Суртис - Спенс - Стјуарт; Шектер који на уласку у други круг започиње ланчану реакцију која из трке елиминише половину возача; жуто-црни Ренои који у Формулу 1 уводе турбо и Мишелинке; деби Жила Вилнева после којег увек строги Џеки Стјуарт изјављује да „мали има шта је потребно"; последња победа за Регацонија али прва за тим Френка Вилијамса; помало срећни тријумф за Вотсона али прва победа аутомобила од угљеничких влакана и први тријумф Рона Дениса као шефа Мекларена; Кеке Розберг и сензационални најбржи круг у историји Формуле 1 - на делимично влажном асфалту(?!); Менсел који продаје фору Пикеу; провала гледалаца на стазу након још једног Најџовог тријумфа уз експлозију британске патриотске хистерије каква никад више није виђена; слика скрханог Дејмона који одустаје из вођства и исти Хил који само годину касније остварује тријумф који је тако недостајао његовом оцу; велики Шуми који на Силверстону доживљава све: црну заставу, судар са Хилом, победу проласком кроз циљ у боксу, лом ноге; популарна прва победа за Херберта; сулуда априлска трка; рашчињени свештеник који у килту трчи средином стазе; млади Хамилтон који по киши држи мастерклас и за круг обилази све возаче испод трећепласираног Барикела.

Упркос томе што се као дизајнер наводи локални фармер, Џејмс Вилсон Браун, и што је током претходних седам деценија био на мети честих козметичких интервенција, стари аутодром и данас својом ритмичношћу и изостајањем потребе за чешћим коришћењем леве педале измами смешак испод шарених кацига срећника који добију прилику да се на њему тркају, и то је главни разлог због којег је Силверстон омиљен у свакој генерацији возача.

Добро, можда не Батону, који у 16 покушаја никада није стигао ни до подијума, или асовима као што су Грејем Хил, Нелсон Пике, Џон Суртис или Жак Вилнев, који никада нису стигли до највишег степеника победничког подијума, али списак победника у претходних 49 трка у дому британског ауто спорта се чита као страница из књиге славних Формуле 1: Фарина, Аскари, Мос, Фанђо, Бребем, Кларк, Стјуарт, Фитипалди, Хант, Прост, Менсел, Сена, Шумахер, Хакинен, Алонсо, Раиконен, Хамилтон, Фетел. За разлику од неких других чувених стаза, на Силверстону се никад није догодило да до победе стигне неко ко ни пре ни после тога ништа слично није постигао, што је већ довољна ода вештини која је неопходна за кроћење славног аутодрома.

И док Џенсон - захваљујући разочаравајуће спором развоју Хондиног турба - ни ове године неће бити у прилици да подели радост победника са домаћом публиком, све очи ће бити уперене у Луиса Хамилтона, који је тријумф у Аустрији прославио уживајући у лепотама црногорског приморја у друштву Рите Оре.

Британски плејбој је на Ред Бул рингу контактом са Розбергом у последњем кругу још једном поделио јавност - иако је велика већина, заједно са судијама после трке стала на његову страну - али још више и гаражу Мерцедеса, па сада свака наредна трка и потенцијални дуел са Ником добија специфичну тежину. Улог је титула светског првака, која упркос константном Волфовом плашењу Фераријем који се примиче (само никако да се примакне) не може ни ове године да заобиђе Сребрне стреле, па остаје само да видимо да ли ће бити четврта за Луиса, или друга у фамилији Розберг. Мерцедес се за сада уздржао од наметања тимских наредби, и добро је да је тако, јер би у супротном било тешко испратити остатак сезоне. Али Тото се вара ако мисли да ускоро Луис и Нико неће поново бити у прилици да се судар може избећи само ако један од њих двојице попусти, јер када се то деси, неће попустити ни један ни други.

Ферари, који је Кимију пред 100. трку за Скудерију решио да поклони продужење уговора и на 2017. годину, ће поново очекивати да предводи опозицију, али ако је веровати резултатима са слободних тренинга у петак, та борба делује унапред изгубљена. Не само да Ред Бул делује прилично компетитивно, ако се има у виду још увек изражен дефицит Реноовог погона, већ много горе - разлика до Мерцедеса делује превеликом за стандардну, суву трку.

Можда је зато добро што је на Силверстону ни ове године нећемо гледати, будући да је киша током превртљивог енглеског лета редовна појава, па није искључена ни током суботњих квалификација ни током недељне трке.

Управо су непредвидљиви временски услови, увек пуне трибине, и поготово чињеница да је мање од трећине победа постигнуто са прве стартне позиције разлози због којих волим Силверстон. Али изнад свега тога, драг ми је због дивне статистике на којој ће му Монца, Спа, Нирбургринг, Монте Карло, Инди и остале легендарне стазе увек завидети: упркос томе што је годинама био најбржа стаза у календару, на тркама Формуле 1 на Силверстону никада нисмо изгубили возача. Нека тако остане заувек.

*Сребрни камен је можда буквални превод, али Силверстон је реч из старог енглеског и означава - шумовити предео