Шанса за Ферари

Данашњи Ред Бул ринг, који се (тада као А1 ринг) интервенцијом неизбежног Хер Тилкеа уместо у митског Феникса, претворио у закржљало копиле моћне стазе на чијим је остацима настао, је слика и прилика нове ере Формуле 1 - углађено, модерно, политички коректно, помало досадњикаво али пре свега сигурно тркалиште које је Жак Вилнев на промоцији 1997. године сажео следећом реченицом: „Ово је стаза коју је најлакше научити - кренеш и затим скренеш десно, десно, десно, лево, лево, десно, десно и обрнуо си цео круг."

Добро, простодушни Жак је одувек био познат по свом оштром језику, и оваква оцена аутодрома у подножју Стиријских планина у руралној Аустрији свакако није фер, али није тешко разумети разочарање које је Канађанин доживео на сусрету са стазом на којој је његов отац стигао до првог подијума у каријери давне 1978. године. Јер први Естерајхринг је некада био тамо горе, у Пантеону аутомобилизма, уз оригинални Нирбургринг и стару верзију Спа, једно од најузбудљивијих места у историји спорта. Најбољи доказ за то, за генерације које су одрасле у Формули 1 у којој је већ деценијама Монца појам брзине, је из данашње перспективе готово невероватан податак да је средином седамдесетих управо аустријска стаза била најбрже место у календару, са просечним брзинама које су за око 5 километара на час надмашивале чувену Катедралу брзине.

Али времена се мењају. Баш као што су некадашњи пилоти најбржег ауто спорта били длакави, космати и помало дежмекасти мушкарци, обично са цигаретом у једној руци, вискијем у другој и пар плавуша у крилу, само да би њихово место данас заузели затегнути, утренирани, миришљави и политички коректни амбасадори својих „брендова" који једу пасту и пију мултивитаминске шејкове (да, чак и Кими), и стари Естерајхринг је, баш као и Спа, Нирбургринг или Хокенхајм морао на дијету и фејс лифтинг, како би се уклопио у нову, корпоративну еру у којој живимо.

Што никако није лоше, напротив. Упркос неизбежном и последњих година поготово израженом тренду романсирања „старих, добрих времена", никада не смемо заборавити не само да је у тој, романтичној ери Формула 1 била толико опасна да се у три деценије између 1952. и 1982. године само 7 пута догодило да у календарској години не изгубимо неког од возача (само у кратком периоду од почетка 1967. до краја 1973. године десет возача је смртно страдало, а да би то ставили у перспективу замислите какав би то ужас био да у наредних 6 година останемо без половине данашњих асова), већ и много битније, да се све мења, напредује, еволуира, па тако и Формула 1.

И ту поново долазимо до теме која у последње време окупира многе којима је овај спорт на срцу, било да су садашњи или бивши возачи, власници тимова, представници спонзора, новинари или само обични искрени навијачи - да ли је Формула 1 у својој модерној верзији еволуирала у погрешном правцу? Око одговора би се вероватно тешко сложили, имајући у виду дискусије на друштвеним мрежама око тога када је било најбоље. Бесмислено је упустити се у објашњавање да је и у „старим, добрим временима" било сезона када су поједини возачи и/или тимови доминирали на начин како то сада ради Мерцедес, доскора Ред бул, а не тако давно и Ферари али чињеница је и да је у седамдесетим о титули само два пута одлучивано на последњој трци, а да су се осамдесетих и деведесетих Вилијамс и Мекларен неколико пута смењивали са позиције на којој су тркање чинили готово незанимљивим. Формула 1 једноставно пролази кроз нову фазу, и врло брзо, уколико превлада стрпљење и не дође до исхитрене, нове промене правила, ривали ће „ухватити" Мерцедес, и борба за титулу ће постати знатно неизвеснија.

Када су у питању врло конкретне критике, до којих је дошло после прошле трке због бројних порука возачима да штеде гориво и чувају кочнице, рекао бих да је већина коментатора поприлично промашила мету. Имајући у виду да су готово сви освајачи бодова кроз циљ прошли са само траговима бензина у резервоарима јасно је да би без модерне радио комуникације у Монтреалу била репризирана једна од оних трка из '80-их када су возачи масовно паркирали аутомобиле поред стазе у последњим круговима због нестанка горива - а неки (читај Алан Прост рецимо) их додуше чак и гурали у последњим метрима до циља - могли би да закључимо и да је радио веза та која нас је у ствари ускратила за још једну легендарну трку. Тимови сами одлучују колико од дозвољених 100 килограма горива сипају у резервоар, водећи рачуна о томе да сваки килограм вишка може да доведе до озбиљног губитка времена. Слична је ситуација и када су кочнице у питању - нико не брани тимовима да повећају усиснике за хлађење кочница, чиме би проблеми нежељеног грејања кочионих дискова били решени, али опет, екипе су те које свесно бирају ризик да не би угрозиле аеродинамику предњег краја аутомобила, као што су то уосталом одувек радиле, укључујући и „златна времена", када се зарад те последње десетинке неретко ризиковао и живот возача, а не само одустајање због проблема са кочницама.

Због тога, пре него што крене критика аутомобила направљених по актуелним правилима и нове генерације возача, сетимо се Стоунса. Дружина која нам је на преласку шездесетих у седамдесете подарила Sticky fingers или Exile on Main street је морала затим да прође кроз прилично лошу фазу средином седамдесетих са албумима као што су It's only Rock'n'roll и Black and Blue али онда је уследио бисер - Some girls или врло добри Tattoo you, зар не? А чак и уз албуме из последње две деценије који сами за себе можда никад не би допринели да британски великани буду сматрани оним што они неспорно јесу - најбоља рок група на свету свих времена - и даље на концертима праше као у најбољим годинама, и никоме не пада на памет да им ускрати ту заслужено изборену титулу. Исто је и са Формулом 1 и будимо зато фер и верујмо, јер чак и када није у идеалној фази, и таква и даље представља најзабавнију форму ауто спорта.

Уосталом, уз мало среће, већ овог викенда ћемо имати прилике да се у то и сами уверимо. Јер, након што је прошле године Вилијамс неочекивано окупирао први стартни ред, а уз мало храбрију тактику можда могао и до победе, Ферари ће ове суботе добити реалну шансу да на истој стази прекине низ од 18 узастопних пол-позиција за Сребрне стреле. Унапређена верзија мотора - која због низа непредвиђених околности у Канади то није показала - би на овој трци требало да буде озбиљан такмац Мерцедесовом агрегату, а комбинација меких и супер меких гума и кратког круга би, уз високу температуру стазе, могла готово да гарантује прву стартну позицију за Скудерију. Нажалост, онај једини елемент који је ван људског утицаја - временске прилике - не иду у прилог Ферарију, јер не само да на квалификацијама неће бити вруће, већ је врло изгледно да ће у суботу у Аустрији падати киша. Што опет не мора нужно да буде толико лоша вест, јер киша има обичај да упросечи утицај аутомобила, а нагласи утицај људског фактора, па су разна изненађења могућа.

Јутрос је тако једна екипа у црвеном, на крају света, по киши и за многе помало неочекивано, из статуса аутсајдера стигла до титуле Светског првака. Неће бити необично да једна друга екипа у црвеном овог викенда у Аустрији направи сличан успех.