Хипнотишућа лепота брзине

Због тога, већ деведесет година највећи тркачки асови света хрле у Краљевски парк северно од Милана где их међу нестварно лепим столетним стаблима чека ултимативни тест њихове тркачке вештине. Монца, Магична писта.

Нема возача који су је пробали а да нису остали хипнотисани једноставношћу њеног круга. Дугачак стартно циљни правац, две Лезмо кривине, варијанта Аскари и злогласна али неодољива Параболика као једине кривине које прекидају дугачке правце (уз током година неколико неспретно уметнутих шикана у циљу смањења брзине), чине да се скоро шест километара стазе прозуји за мање од минут и по, просечном брзином већом од 250 километара на сат.

Управо та једноставност је оно што Монцу чини непоновљивом. Иако на први поглед делује да тако проста стаза занемарује возачке вештине а фаворизује снагу мотора, јер се неретко дешава да се на квалификацијама возачи поређају у паровима по стартним редовима, истина је много другачија.

Асфалт Катедрале брзине деценијама скрива тајну коју је само мали број пилота успео да одгонетне, иако су многи покушавали. Да би победио, возач мора да пронађе свој лимит, поигра се са њим, али тако да га никад не прекорачи. Стићи до тог лимита, остати жив и тријумфовати је зато привилегија која је остала недостижна за импресивну плејаду светских шампиона - Џек Бребем, Џејмс Хант, Мика Хакинен и Кими Раиконен су само део листе на којој су десеторица првака света који својој круни никада нису додали краљевски драгуљ.

Са обе стране та чудна листа оивичена је легендама о Монци.

На једној страни, ту су бљештаво сјајне легенде о слави, које су у давним данима исписивали Фанђо, Стјуарт, Лауда, Пике, Прост, Сена и Шумахер, све одреда вишеструки светски шампиони и вишеструки победници на најбржој стази на свету, а чијим стопама данас кроче Фетел и Алонсо, уз дугачку листу претендената на тај славни статус.

У њиховој сенци, на другој страни су мрачне легенде о онима који су у трагању за лимитом отишли предалеко. Аскари. Фон Трипс. Риндт. Петерсон. И још 83 других, што возача, што редара и гледалаца. Па је тако Монца, до тужног маја 1994. године када смо у Имоли изгубили Аиртона, била једина стаза на свету која је однела живот светског шампиона. Не једног, већ двојице. Иако то мрачно лице најбрже стазе на свету никад не смемо занемарити, имамо право да се надамо да су све тужне легенде Монце одавно испричане.

Овог септембра, на трку у северној Италији долазимо после бурне две недеље сукоба главних претендената на титулу шампиона света, Розберга и Хамилтона. Да, Розбергов покушај претицања јесте био неспретан и у крајњем случају, у другом кругу трке, потпуно непотребан, али само емотивни Луис и његови острашћени навијачи могу да верују да је Нико то урадио намерно. Ако ни због чега другог, а оно због тога што знамо да приликом такве врсте контакта бар подједнаке шансе да остане без бодова има онај који удара, а не само онај који је ударен. Осим тога, ако је Розберг толико вешт да на критичном месту на стази, где се са преко 320 километара на час кочи пред улазак у Ле Комб кривине, може да изведе такав маневар који ће Хамилтону да упропасти трку, а да при томе сам остане (релативно) неоштећен, моје скромно мишљење је да онда Немац и заслужује титулу, јер тако нешто осмислити и извести може само истински шампион. Шалу на страну, Хамилтон би бар, пре него што (као и обично) крене да се жали, требало само да се присети овогодишње Велике награде Немачке и свог контакта са Батоном, па ће му много шта постати јасније. На крају, ако је осуда (Луисових) навијача и (британске) штампе могла да се очекује, онда није ништа мање предвидљиво било и то да ће колеге возачи (између осталих Алонсо, Фетел и Хилкенберг) листом стати на становиште да Розберг није крив, већ је у питању обичан, тркачки инцидент. Што су ФИА делегати једногласно закључили десет секунди након што су отворили случај, те га промптно и затворили.

Оно што је у целој причи много интересантније је какав ће утицај сва догађања имати на динамику односа унутар Мерцедеса. Екипа из Бреклија већ има довољну бодовну залиху да за конструкторску титулу не мора да брине, али са друге стране, Мерцедес не би био то што јесте када би толерисао овакве гафове. Ипак, манир на који је Розбергу пресуђено (на крају је прошао „само" са шестоцифреном новчаном казном од стране тима), малтене пред камерама, док још тимски шефови нису стигли ни да попричају са обојицом возача указује да је у Мерцедесовој гаражи можда чак и бурније него што то жута штампа покушава да представи. И баш зато, најбоља услуга коју би новинари могли да направе Мерцедесу, Нику и поготово Луису, би била да се повуку и на миру уживају у фантастичном расплету борбе за титулу који нас очекује у наредних 7 трка. Јер, колико год су борбе за титулу у којој учествују возачи из различитих тимова оне које просечни навијач прижељкује, борба за титулу тимских колега је на психолошком плану увек била много занимљивија и као таква, доносила неке невероватне расплете на стазама (Аделаида '86, Сузука '89, па чак и Истанбул '10. и Малезија '13. године).

И док ће двобој тимских колега у доминантном Мерцедесу несумњиво бити једна од посластица недељне трке, импресиван је број оних који сматрају да имају шансе да се умешају у борбу за врх. Многи као потенцијално изненађење виде Вилијамс, пре свега Ботаса, будући да су бели аутомобили паклено брзи на стазама на којима не доминирају споре кривине; Ред Бул је у Белгији показао да и на брзим стазама има чему да се нада, а преображај Рикарда из момка који обећава у истинску звезду, који се дешава пред нашим очима, је једна од најлепших прича сезоне. Коначно, дан у којем Ферари долази на Монцу без амбиције да победи би био и последњи дан Скудерије у шампионату, док ће шансу из прикрајка тражити и Мекларенов двојац, за којег је Италија вероватно последња овогодишња прилика да капитализују моћ Мерцедесовог погона пењањем на подијум.

Коме све ово није довољно занимљиво трку може да испрати макар због потере за највећом овогодишњом максималном брзином, која је пројектована на преко 350 километара на сат, а са активираним ДРС-ом, потпомогнут ЕРС-ом и добрим фирунгом неки сматрају да неко од возача може опасно да се приближи и граници од 360 километара.

Пирелијев избор је конзервативан, средња и тврда мешавина, па неће бити изненађење уколико се тимови одлуче на само једно сервисно заустављање. Поново ћемо видети две ДРС зоне, али танка крила која тимови користе на Монци ће учинити да допринос ДРС-а буде минималан, док ће и хибридна снага бити лимитирана чињеницом да се на Катедрали толико кратко кочи да батерије не могу да се до краја напуне.

Све у свему, по прогнозираном лепом времену, пред нама су 53 најстрашнија и најлепша круга у години. Уживајмо.