Најгламурознији спортски догађај на свету

Велика награда Монака вози се на скоро неизмењеној стази улицама сићушне Кнежевине још од 1929. године и човек не може а да се не запита - како је толико луда идеја икада била прихваћена, а онда и све ове године опстала? Јер, да којим случајем нема те славне историје, и да принц Алберт ове године дође на идеју да се на уским улицама на обали Медитерана организује тркање аутомобила од којих сваки има више од 750 коњских снага - озбиљан свет би се вероватно забринуо за ментално здравље сиротог принца. А ипак, не само да у том сулудом тркању уживамо већ дуже од 80 година, већ је Монте Карло најчувенија улична трка на свету и понос Формуле 1.

Пуно страница текста би било неопходно да се на прави начин дочара значај Велике награде Монака, али за оне који помније прате Формулу 1 то можда може да се сумира и у само једној реченици. То је једина стаза на свету која ништа не плаћа Бернију и екипи за своје место у календару Формуле 1. Да, и то је могуће, јер мало шта у модерном свету изгледа толико атрактивно, толико секси као ТВ слика шарених тркачких аутомобила који јурцају обалом плавог Медитерана, поред солитера, казина, хотела и најлуксузнијих јахти које људска машта може да замисли. То једноставно нема цену.

Позицију Монте Карла не може да уздрма чак ни то што је сигурност на стази испод свих стандарда модерне Формуле 1, па без обзира на то што овде виђамо сударе и повреде без преседана у ери значајно повећане сигурности која траје последњих 20 година, нико, укључујући и саме возаче, није вољан да то питање постави на дневни ред. На тај начин Велика награда Монака опстаје као реликт прошлости, времена када је плата коју су најбољи пилоти света зарађивали деловала као смешна надокнада за ризике којима се излажу.

Можда податак о томе да је Монте Карло најспорија стаза у календару, са просечном брзином по кругу тек нешто већом од 150 километара на час, на папиру не делује нарочито спектакуларно, али замислите како би изгледао аутомобил који би круг преко, рецимо, Теразија, Трга Николе Пашића, Дечанске, Француске, Душанове, Дунавске, Париске, Васине и Коларчеве назад до Теразија возио просечном брзином од 150 на сат, а на правцу достизао скоро 290 на сат?! Ја могу да замислим само једну реч - страшно.

Ове сезоне, у Монако стижемо у сенци вреле дебате о томе да ли је утицај гума постао превелик на исход трка. Кукање Ред була и Мерцедеса су у време претходног тркачког викенда у Барселони, из за мене потпуно непознатих разлога, својски почели да подржавају и веома утицајни британски медији, тако да је Пирели био приморан да најави да ће већ од наредне трке у Канади вратити прошлогодишње, знатно тврђе гуме. Морам да признам да уопште не могу да разумем због чега се дигла толика прашина око гума, које су толико доброг донеле Формули 1 у последње три године. Као да су сви критичари изненада заборавили ситуацију коју смо имали пре само неколико година и трке у којима је број претицања могао да се наброји уз помоћ прстију само једне руке.

Оно што је посебно невероватно јесте да је критика изненада добила замах после трке у којој смо видели победника који је стартовао изван прва два реда, први пут од како се Формула 1 вози у Барселони. И који је трку добио тако што је гуме мењао исто онолико пута колико и главни критичар, Фетел, када је победио на истој стази пре две године. То што се одређени тимови приликом дизајна својих аутомобила нису прилагодили техничким условима за 2013. годину (читај мекшим гумама)  заиста је само њихов проблем.

Срећом, ФИА се већ огласила и одбацила могућност знатне промене гума, будући да је за тако нешто потребан једногласан пристанак тимова, а њега свакако неће бити. Оно што ће се дозволити јесу само промене из сигурносних разлога, које се пре свега односе на спречавање појаве деламинације - то смо могли да видимо на неколико претходних трка и тренинга када је долазило до механичког оштећења гуме.

Ипак, у Монаку проблема не би требало да буде, будући да нема брзих кривина, па самим тим ни претераног оптерећења гума. То је пре свега добра вест за навијаче Мерцедеса, јер су Сребрне стреле ове сезоне краљеви квалификација и иза себе имају већ 3 узастопне пол позиције. Први ред у суботу је због тога практично загарантован, осим уколико квалификације не буду вожене по киши, а временска прогноза даје мале шансе за тако нешто. Возачи немачког тима су пуни самопоуздања, па је тако Хамилтон у петак изјавио да га нико неће претећи уколико стартује са прве позиције. Ипак, о томе ће се умногоме питати и Нико Розберг који је у четвртак био бржи од тимског колеге и има прилику да постане први син који је тријумфом у Монте Карлу поновио очев успех***.

Уколико Мерцедес, ипак, и у Монаку буде патио због претераног прегревања задњих гума, фаворит за победу ће бити Алонсо, чији Ферари је деловао веома брзо на првим слободним тренинзима. Италијанска екипа је последњу победу у Кнежевини забележила још 2001. године, а ако се искључе три Шумијева тријумфа, претходни победник у скарлетном аутомобилу био је још Жил Вилнев, давне 1981. године. Алонсу се пружа прилика да постане први возач у историји који је у Монте Карлу тријумфовао са три различита тима, пошто већ има две победе, са Реноом и Меклареном.

Уз Ферари, из прикрајка, као што смо то већ и навикли ове сезоне, своју шансу чека Лотус. Црно-златни се надају да ће у недељу трку завршити са само једном променом гума, што би им донело уштеду од око 25 секунди у односу на конкуренте, јер толико траје одлазак на сервис. Успех ове тактике пуно зависи од квалификација, па је и Кими изјавио да му је за победу потребно да стартује са позиције унутар прва два реда. Статистика, иначе, каже да је победник стартовао ван прва два реда само три пута у последњих 30 година.

Ред бул је тријумфовао на три последње трке у Кнежевини, и такође има право да се нада успеху, а биће интересантно видети да ли Вебер може да се одупре Фетелу на стази на којој је побеђивао два пута у претходне три године. За њега ће посебно бити важне квалификације, јер је једини уз Макса Чилтона ове сезоне изгубио све суботе од клупског колеге.

На исход трке ће знатно утицати и очекивано прво појављивање Бернда Мејландера на стази у 2013. години, а вероватноћа за тако нешто је по статистици чак 80%. На уличној трци, са мало прилика за претицање, моменат у којем се сигурносно возило нађе на стази може да буде кључан, као што је показала Крешгејт афера у Сингапуру пре неколико година.

Џеки Стјуарт је победу у Кнежевини упоредио са откључавањем врата: „Прво мораш да имаш кључ, затим да знаш где да га ставиш, и начин на који се врата отључавају". Кључ овог викенда имају бар шесторица, а да ли знају шта ће са њим - сазнаћемо у недељу поподне.

*Штавише, тако нешто се догодило два пута, 1955. године славном Аскарију, и 1965. године Полу Хокинсу, али од како су (тек) 1972. постављене баријере, срећом више није могуће

**Након што су у последња четири круга четири различита возача одустала у моменту када су водили (Прост, Пирони, Де Ћезарис и Дејли), а Патрезе сазнао да је победио тек када је изашао из аутомобила, остала је забележена реченица Џејмса Ханта, који је те године коментарисао трку за Би-Би-Си, заједно са легендарним Марејом Вокером: „Имамо потпуно бесмислену ситуацију - стојимо на линији циља и очекујемо победника, али се чини као да никако не можемо да га добијемо"

***Кеке Розберг је тријумфовао пре тачно 30 година, а синови Грејема Хила и Жила Вилнева, Грејем и Жак, за разлику од својих очева никад нису побеђивали у Монаку