Парном локомотивом до Вишеграда

Воз Ћира, који прелази ускотрачну "Шарганску осмицу", однедавно превози путнике продуженом трасом до Вишеграда. Први су се превезли љубитељи уских пруга из Швајцарске који су још пре годину дана закупили прву вожњу. Удаљеност од тридесет километара, парњача савлада за два сата, "гутајући" око две тоне угља и 500 литара воде.

Железнице Србије и Музејско-туристичка пруга уског колосека "Шарганска осмица" заједно са Железницама Републике Српске и општином Вишеград започели су недавно реализацију  пројекта под називом "Од Тарабића до Андрића". Пруга ће бити продужена до Кремана, а постоји идеја да се до 2013. године заврши спајање Ужица са пругом уског колосека.

Од Тарабића до Андрићевог града, Ћира ће довозити нове госте на обале Дрине, и до чувене ћуприје Мехмед-паше Соколовића.

Ове године Ћира је "Шарганском осмицом" превезао скоро 50.000 туриста. Очекује се да ће овај број крајем септембра бити већи због ђачких екскурзија које се организују на овој дестинацији.

Историјска слика ускотрачне пруге

Од Београда до Дубровника и Зеленике, ускотрачном пругом од 760 мм, од 1925. до 1974. године кроз тунеле, преко мостова и кроз планинске усеке саобраћао је чувени воз Ћира повезујући Београд са Сарајевом и Дубровником, остављајући за собом препознатљиви мирис дима парне локомотиве...Читавих пола века ова пруга отварала је Мокрој Гори врата у свет.

Једна од најлепших траса на свету до 1974. године пролазила је Мокром Гором и долинама разасутим на падинама Таре, Златибора и Шаргана.

Напредак и развој читавог друштва, па и саобраћаја, проузроковао је да парњаче и пруге уског колосека постану део железничке историје. Ову судбину, на жалост, није могла избећи и у свету јединствена "Шарганска осмица". Последњи воз Шарганом је прошао 28. фебруара 1974. године.

Захваљујући великом ангажовању, Железница Србије је 1995. године поново у своје власништво вратила ћирине станице у Ужицу, као и станице Мокра Гора и Кремна. Од тада, пуном паром се ради на оживљавању некада чувене "Шарганске осмице", како би се од заборава отргао део историје српске железнице, а путницима опет приуштио носталгичан писак парњаче и дах романтике прошлих дана.

Обновом добија сасвим нови статус, као туристичко-музејска железница, што ће је учинити још ексклузивнијом. За наше прилике то је новина, али за светске није. У многим земљама постоје такве пруге, у које је уложено доста љубави и новца, да би садашње и будуће генерације доживеле узбуђење споровозног, али и романтичног путовања у духу минулих времена.