Светлост у тами: сећање као културна и морална обавезa

Истовремено, концерт је представљао оду српско-норвешком пријатељству које се обликовало и траје кроз векове, повезујући историјско искуство, етичку одговорност и савремени уметнички израз у јединствену целину.

Током рата, више од 4000 српских заробљеника депортовано је у Норвешку, где су били распоређeни у логоре и упућивани на принудни рад, пре свега изградњу путне инфраструктуре у изузетно тешким климатским условима. Глад, болести, исцрпљеност, неадекватна одећа и животни услови, однели су бројне животе.

Управо у тим околностима, део норвешког становништва одлучио је да помогне достављајући храну, одећу и лекове, пружајући заштиту и помоћ при бегу из логора, и чувајући достојанство људи који су били потпуно беспомоћни.

Помоћ је била чин личног ризика, јер је сваки облик контакта са заробљеницима био строго кажњаван од стране окупационих власти. У условима ратних страдања, њихови поступци представљали су израз моралне храбрости и људског достојанства, а данас чине важан део заједничке историје.

Посебно место у програмском и симболичком оквиру концерта заузело је сећање на Шиштен Свиненг, познату као Мама Карашок. Живећи у Карашоку, граду на крајњем северу Норвешке где се налазио логор где је смртност била готово 80%, која је својим дуготрајним и несебичним деловањем помогла бројним српским заробљеницима и многима спасила живот.

Њено име данас не означава само једну личну биографију, већ сажима искуство бројних Норвежана који су, без институционалне подршке и у условима личне опасности, изабрали да поступају у складу са основним моралним вредностима. Управо зато, у оквиру концерта „Светлост у тами“, сећање на Маму Карашјок служи као историјска и етичка тачка окупљања — као подсетник да су у временима таме постојали људи чији су чији постпупци пале пламен наде.

У уметничком делу програма наступили су познати музички ансамбл „Фенечки бисери“, етно певачка група „Српска круна“ из Пошгруна, фолклорни ансамбл Српског друштва Рас из Осла, КУД „Божури“ Српског удружења „Милош Обилић“ из Јесхајма, као и ансамбли „Опанчићи“ и „Ситан вез“ удружења Срба „Иво Андрић“ из Ставангера. Кроз песме и игре из различитих крајева Србије, програм је представио унутрашњу разноврсност српског културног наслеђа и његову живост у дијаспорском контексту.