Легат Мирка Бојића у Адлигату

Књиге и шешири са три континента, афричке фигуре, сувенири из десетак земаља, важна документација, писаћа машина на којој су настајали неки од најбољих и најчитанијих путописа у бившој СФРЈ – све то су његова супруга Марина и ћерка Зоја недавно поклониле Адлигату, што је приказано и у свечаној атмосфери пред препуном салом Музеја књиге и увршћено у сталну поставку музеја.

У временима која нису знала за интернет нити за било какву дигиталну комуникацију, Мирко је путовао у најдаље крајеве планете. У главном граду Демократске Републике Конго, у Киншаси, извештавао је са легендарног бокс-меча између Мухамеда Алија и Џорџа Формена. Из Замбије је дочаравао боравак Јосипа Броза Тита; у Етиопији је описивао како политичка збивања тако и живот на улици.

На Суецком каналу нашао се у тренутку жестоког рата, на кафици са Абу Салијем, палестинским борцем, тада једним од најтраженијих терориста на свету. Био је први с ових простора који се нашао у Кини, још док је она била затворена за странце, усред Културне револуције 1970. године. У ову земљу је морао да уђе пешице. Два незаборавна месеца је провео у Кини, коју је у то време још увек предводио Мао Це Тунг. Упаљач са његовим ликом који је Мирко донео са тог путовања такође је поклоњен Музеју.

Бојић је био дописник Политике из Индије, где је упознао Мајку Терезу и урадио култни интервју са Раџивом Гандијем, најмлађим председником владе у индијској историји, Нехруовим унуком, сином Индире Ганди. Усред изборне кампање на Гандија је извршен атентат. Док су други писали сувопарне новинске извештаје, Мирко је новински текст претворио у праву криминалистичку причу.

Све ово није било довољно узбудљиво, па се овај неустрашиви публициста отиснуо у Сибир али и даље – чуо је да хиљаду километара од северне границе Русије, близу Северног пола, постоји санта леда на којој су Руси имали научну базу са малим аеродромом. Успео је да и тамо стигне, начинивши незаборавне фотографије са леденим громадама и добивши званичну потврду, сада поклоњену Музеју, да је слетео на Северни пол.

Наставиће да свој траг сеје по свету од Чукотке, Камчатке и Америке па до Африке. Често кад некуд путујем, где је ретко ко са наших простора био, изненади ме траг – Мирка Бојића.

У немилосрдној пустињи у Египту, Мирко се са двојицом својих сапутника изгубио. Нешто вештине и доста пуке среће тад га је спасило.

Овај изузетни човек је остављао дубок траг где год да се нашао. Био је главни и одговорни уредник Илустроване политике током њених дванаест најуспешнијих година, од 1975, када је тираж редовно прелазио двеста хиљада примерака, што је задивљујуће и у светским оквирима. Помогао је оснивање многих манифестација као што су Београдска бициклијада и награда „Златна труба" на сабору у Гучи.

Знате ли ко је писао популарне криминалистичке и каубојске романе продаване на киосцима? Романе који су обележили једно време, тако занимљиви да се не можете одвојити од њихових страница? Не, то нису прави каубоји нити истражитељи, нису Мајкл Багли и разни писци изразитих америчких имена – све то је писао Мирко Бојић. више од сто педесет популарних романа објављиваних под псеудонимима je дело његовог пера. Таленат му је био изразит, али на погрешном месту. Да је објављивао у Америци или Енглеској, био би светски познат писац, а његови јунаци би одавно били на биоскопским платнима. Можда је таленат за писање наследио од свог стрица – песника Милутина Бојића!

У љубави, која је такође узор и пример, са својом супругом Марином Бојић, ћерком Милана Кашанина, провео је 63 године, од тога 59 година су били у браку. Не би Бојић могао ни да путује, ни да пише како је то чинио, да није волео, да га није волела управо Марина.

„Мирко је био лаф, пријатељчина али и велики узор, претеча свих нас с ових простора који путујемо по свету и о томе пишемо. Он је добро знао да нема веће благодети него на пут повести хиљаде људи – све вас који читате наше путописе", изјавио је Виктор Лазић, почасни председник и путописац Адлигата.