Меморијална соба у Руми биће посвећена породици Марић – али шта знамо о њима?

Најављено је да ће у реконструисаном објекту бити и меморијална соба посвећена породици Марић. О породици Марић наша јавност недовољно зна, а живот Милевине сестре Зорке и брата Милоша, који су се родили управо у Руми, обавијен је мистеријом.

У меморијалној соби, поред родитеља, сестре, брата, деце и мужа… треба да се нађу и други знаменити чланови ове угледне породице, а међу њима и Милевин стриц – Радован, који се дружио са Теслиним ујаком Павлом Пајом Мандићем и који је био вишеструко награђиван током живота.

Отац Милош Марић (1846-1922) завршио је подофицирску школу, након које је ступио у војну службу, где остаје преко 13 година, све до укидања Војне границе. Одлично је владао немачким језиком и математиком, а Милева је ове таленте наследила од њега. Крајем 1877. добио је место писара у суду у Руми, где су живели око 14 година, а Милева је ту завршила Основну четворогодишњу школу. Отац се венчао са Маријом Ружић из Титела, ћерком прилично имућног домаћина, па је уз невесту добио и велики мираз. Мајка Марија (1846-1935.) доживела је дубоку старост.

Милевини родитељи су повремено финансијски помагали Алберта и Милеву. Примера ради: од добијеног новца, млади супружници су купили две софе, две столице и сто на развлачење. О томе постоји белешка трговца намештаја из Берна од 24. септембра 1908.

Милевину сестру Зорку (1883-1938) до данас прате бројне непроверене гласине и неистине. Зорка је била образована жена, школовала се у Руми, Новом Саду, Прагу, Цириху… Течно је говорила мађарски и немачки језик, свирала је клавир и била најмузикалнија од свих Марића. Није се удавала. Од 1906. активно је учествовала у женском покрету у Новом Саду – у Добротворној задрузи „Српкиња Новосаткиња“.

Милева је била јако блиска са сестром и братом, који су често посећивали њу и Алберта. После развода, Милеви је у госте дошла Зорка како би јој помагала око деце. Зорка је била јако везана за сестру, па када је њен брак са Албертом запао у кризу и када се Милева са два сина преселила у Цирих, Зорка долази у јулу 1917. да јој помогне. Тада Алберт нуди Зорки помоћ око дозволе да уђе у Швајцарску. Он пише свом пријатељу крајем маја 1917: „Моја свастика је крајње поуздана и веома везана за Мицу и децу.“

Нешто раније, још док су били у браку, Алберт је присуствовао Солвеј конгресу (од 30.10. до 3.11.1911.), а Милева је остала у Прагу са децом и сестром Зорком која је дошла у посету да упозна град и присуствује предавањима на Универзитету. Алберт се чак два пута, за тако кратко време, јавио Милеви, поздрављајући и њену сестру: „Драгој женици… много пољубаца за тебе и дечаке, уз поздраве Тетки.“

Њихов отац Милош Марић је био веома имућан човек и доста новца је одвајао за школовање деце. Када је Зорка стигла у Швајцарску (1917), пријавила се као ванредни студент биологије на Универзитету у Цириху.

Много година касније, кумови Гајин из Новог Сада су бринули и пазили на Милевину мајку; а потом (неколико година) и на Зорку, јер се она пропила. Пила је вино, искључиво у свом стану, а три године након мајке и она се преселила у вечност.

Кумови Сидонија и Ђока Гајин били су Милеви велика подршка, са њима се често дописивала, а та писма су објављена у књизи "Драги моји кумови".

Брат Милош (1885-1944) био је признати научник, поставио је темеље у области медицине која се данас зове клонирање, а добар део живота провео је у СССР-у, где је и сахрањен.

Током посете Берну (1904/1905), из прве руке је видео како тече Милевин и Албертов живот и заједнички научни рад. Та своја запажања детаљно је пренео породици, рођацима и пријатељима.

Милош је дипломирао медицину на универзитету Клуж (Румунија). Ту се оженио 1913. са богатом Мартом која је имала француско порекло, а њен отац огроман капитал баш у Француској. Потомака са Мартом није имао, а брак је трајао до почетка Првог светског рата.

По избијању рата, мобилисан је у аустроугарску војску као батаљонски лекар. Најпре је доспео на јужни фронт, али је убрзо прекомандован на фронт против Русије. За време повлачења, пао је у заробљеништво. Чим су сазнали да је лекар, Руси га шаљу у војну болницу.

У СССР-у се оженио други пут са Маријом Васиљевном Карповом, која је била професор математике на Универзитету и са њом усвојио троје мале деце. У то доба у СССР-у се гладовало. И Милош и Марија су често били празног стомака јер су храну остављали (прво) деци, па овај њихов племенити гест можемо окарактерисати као – подвижнички.

Милош је био професор анатомије и хистологије на Саратовском државном универзитету. Врло брзо је постао уважени научник у совјетској Русији, где објављује бројне научне чланке и монографије. Постоје подаци и да је био у тиму који је учествовао у припреми балсамовања тела Владимира Иљича Лењина. И данас постоји Милошева спомен-соба на Медицинском факултету у Саратову (Русија), а под његовим именом је установљена награда за најбоље студенте из анатомије.

Стриц Радован Марић (1850-1907), под командом барона Стјепана Јовановића, учествује у устанку против османлијске власти, који се убрзо проширио на целу Босну и Херцеговину. Код Невесиња је био рањен.

Завршио је Средњу војну школу на немачком у Тителу, баш као и Милевин отац Милош. Радован и Милош били су браћа од стрица, а њихови очеви Тома и Кузман рођена браћа. Милевин стриц је рођен у Каћу, у истој кући у којој је рођен и њен отац Милош.

Радован завршава и нижу војну школу у Темишвару и са 24 године постаје мајор. Школовање је успешно наставио у Вишој школи код Бечког Новог Места. Он је био високо одликован аустријски официр, а племићку титулу добио је од цара Франца Јозефа; био је носилац и Таковског крста III реда који му је доделио краљ Милан Обреновић. Учествовао је у стварању Краљевине Србије, а када је краљ Милан Обреновић преминуо, Радован је био на његовој сахрани. После мајског преврата, када је убијен Александар Обреновић, Радован долази у Каћ и са рођацима и мештанима дискутује о приликама у Србији, упозорава и предвиђа да ће доћи до великог рата. Оженио се Немицом коју је упознао у Чешким Буђевицама и са њом добио три сина и ћерку.

Теслин ујак-пуковник Паја Мандић живео је у Мађарској и помогао је Тесли да добије посао у Будимпешти. Извесно време Милевин стриц Радован био је на служби у Будимпешти и ту је сваког јануара славио Светог Стефана, славу Марићевих, и позивао колеге-официре на вечеру. Међу гостима је увек био и Теслин ујак; док се Милева и Тесла никада нису упознали.