Срби жедни у мраку

И овог лета у Далмацији дешава се велико саборовање Срба. Док многи одлазе у хрватска летовалишта на одмор, избегли српски народ који живи у Србији долази у далматински завичај да ради. Наши људи се враћају у Хрватску на своја огњишта и на тај начин се боре да поврате имања, да их спасу од пропадања и да на њима раде и живе.

"Било нас је тридесеторо у мом родном селу. Дошли смо да прославимо славу Свети Илија, да деци славимо рођендане, да обновимо оронуле куће и запуштена дворишта, да прочистимо воћњаке, оживимо имања и средимо село да може у њему нормално да се живи. Сви се ми годинама враћамо мало помало у завичај, где ширимо воћарство и свој бизнис да би имали од чега да живимо", причао ми је Божа Плавшић, кршни Далматинац који се у Београду изржава као радник у пиљари. Има 55 година, жену и троје деце у Батајници. Некадашњи задарски месар, годинама ради код газде на продаји воћа и поврћа. Љубазан, насмејан, са далматинским акцентом српског језика привлачан је Београђанима. Воле да га слушају како им прича о свом новом маслињаку у Далмацији, у коме је лане исцедио 100 литара уља. И сада га продаје по 15 евра литар. Са тим парама школује децу, која завршавају факултете по Београду.

"Деца су нам Београђани и прави Србијанци, али их ми старији учимо да буду и Далматинци. Садимо последњих година маслине, бадеме и орахе. Отопљавање им прија, па одлично рађају. Пола рода је за наше породице, а пола за продају. Деца су заволела тај посао и радо иду у Далмацију кад је наша слава, али и када је берба маслина или бадема", признаје задовољно Божа.

Божа је пореклом из околине Скрадина, мале вароши код Шибеника и ободима Националног парка Крка. Ту је некада живело око 11000 Срба, а сада их повремено, нарочито лети када се окупе има једва пар стотина. Скрадин са селима је бивше српско подручје. Настао је као варошица почетком 19. века када је Теодор Шљивар даровао Српској православној цркви у Скрадину, своју кућу вредну 7000 од чега је настала парохија СПЦ.

Она данас припада Архијерејском намесништву шибенском у саставу Епархије далматинске. Парохију СПЦ чине Скрадин, Братишковци и Чиста Мала. У Скрадину се налази храм Српске православне цркве Св. Спиридон, саграђен 1687. године, оштећен у рату 1991–1995. године, као и црква Св. Петке, која се налази на гробљу у Скрадину, саграђена тридесетих година 20. века.

Срби су чинили већину становништва у Брибиру, Братишковцима, Цицварама, Горицама, Грачацу, Међарима, Пластову, Скрадинском Пољу, Сонковићу, Великој Глави, Жажвићу и Ждрапњу. Најчешће славе светог Илију и светог Тому.

"Становништво је пореклом из Херцеговине, досељено у 17. веку. Углавном се бавило трговином и рударством у оближњем руднику бакра који је затворен послије Другог свјетског рата. Неки становници су такође одлазили на рад у руднике у Белгију. Током Другог свјетског рата је, будући да се налазило у зони коју је анектирала Италија, и изван НДХ, поштеђено усташког прогона, али је доста сељана настрадало у међусобним обрачунима партизана и припадника четничког покрета, које су локално становништво мобилисали у своје редове. Током рата у Хрватској деведесетих година Срби су избегли у Србију, махом у приградске општинама Београда или у иностранство, у САД и Аустралију, углавном", прича свештеник, отац Милан.

Када су почетком 21. века почели да се враћају у завичај избегли Срби су спасли Скрадин и села од пропасти, јер су почетком деведесетих година почели да развијају и морски туризам. Због рукавца у Скрадин могу да уђу јахте и мање бродице, па је место постало тиха лука за имућне туристе. Ту су и Национални парк Крка, водопади, језеро, Музеј аутомобила.

Сваки Србин са имањем има најмање по 30 стабала маслина. Последњих година Срби саде и бадеме, који јако добро успевају.

"Бадем цвета у фебруару и касније у дивним бојама. Осетљив је на хладноћу, па постоји ризик да не роди ако се појави мраз. Али бадем је као орах воћка чије је језгро јако здраво као храна. Пуно се троши по хотелима на обали мора, у Загребу и Сплиту и одлично се продаје. Бадемово уље је изврсно за труднице и бебе. А бадемово брашно је безглутенско, протеинско и здраво. А узгој маслина и бадема су постали моја страст и љубав према родном крају", каже Стана Божић уз села Велика Глава, која их продаје на велико и на мало.

Она планира да се из Швајцарске врати у завичај, јер је тамо нашла смисао свог живота. Негује и око 70 стабала маслина, различите старости и различитих сорти, а највише Облица и Крвавица. То је српска аутохтона сорта, која рађа редовно али је врло шкрта те даје око 12 кг уља на 100 кг маслина.

Србин, Никола Миловић, познат као доградоначелник Скрадина објашњава да је српски живот у Далмацији јако тежак:

"Овдашњи Срби данас живе у десетак насеља – у Великој Глави, Братишковцима, Брибиру, Жажвићима, Мађарима, Грачацу (има их седамдесетак посто), Сонковцима, Пластову и самом Скрадину. Реч је углавном о старијој популацији, а има и понешто повратника. Кад наши људи виде да у свету нема хлеба без тешких одрицања, враћају се овамо где и нема неке перспективе. Српска заједница је малобројнија и њени житељи убрзано умиру. У последњих неколико година умрло је само у Братишковцима више од стотину људи, а родило их се свега десеторо", каже Никола и очекује да Министарство пољопривреде Хрватске повећа дотације за развој воћарства у српски насељима око Шибеника.

Две породице у српском селу Грачацу узгајају маслине и шљиве. Живе у каменој старој кући, а немају водовод и канализацију.

"Општина Шибеник нам није дала воду, а ни струју", кажу Срби.

Старији причају да су некада српска села имала и водовод и велике трафо станице за струју, а да од 1995. године када је све то порушено, а народ отеран, нема воде, а нема ни струје. Старе велике тренфо станице заменили су Хрвати и ставили им неке мале, које цркавају кад укључиш било који апарат или машину у домаћинству.

"Воду добијамо кад нам је Хрвати довезу у цистернама. Третирају нас као стоку на појилу, а улажемо новац у воћарство и пољопривреду, производимо храну и плаћамо им порез", причају далматински Срби.

"Највећи је овдашњи проблем недостатак водоопскрбне мреже у седам месних заједница, углавном оних села у којима живе Срби. И бившем и садашњем градоначелнику често понављам опћепознату чињеницу - да би наша Крка водом могла опскрбљивати Париз или Њујорк, а не опскрбљује ни скрадинско залеђе. А ЕУ је рекла да до 2020. у свим њеним чланицама, па и у Хрватској, мора свуда да има воде. Објашњава да Општина Шибеник помаже Србе повратнике као сиротињу. Грађанима лошијег имовинског стања сваке године даје новац за куповину 3,5 кубика огрева, као и једнократне помоћи. На разне се начине помаже и ученицима српског порекла", каже Никола Милевић.

Наш саговорник Божа Плавшић после еуфоричног казивања о породичној слави и рођенданима у Далмацији, изрекао нам је једну истину:

Наши људи који се враћају у Хрватску на своја огњишта, боре се да поврате имања на која саде бадеме, маслине и орахе. Али у тешким условима, јер им не дају воду и струју да живе нормално.

Шта се догодило?

Након последњих избора у Хрватској потиснуте су српске странке из Министарстава привреде и пољопривреде, па су забранили српским странкама и политичарима да у Влади Хрватске буду надлежене за развој економије у српским селима Далмације. Не дају да исељени Срби поврате своју имовину, куће и имања. Не дозвољавају да се српски народ врати на своја имања и да живе и раде у свом завичају у Хрватској.

"Хрватска власт само глуми демократију и да поштује стандарде ЕУ, који налажу поштен и љуски однос према српској националној мањини. У Хрватској још траје ратна атмосфера, славље због победе и протеривање Срба и наплаћују се те заслуге политичком влашћу. А власт је таква да одобрава тихи прогон Срба. Ми се зато боримо да будемо на своме док нас све не протерају или док сви не поумиремо у Далмацији", рече на крају своје исповести Божа Плавшић, вредни пиљар из Батајнице, избеглица већ скоро три деценије, који чезне за својим српским завичајем у Хрватској.