"Калдрма" Драгана Јаковљевића представљена у Удружењу књижевника Србије

У свечаној сали Удружења књижевника Србије у Београду, које је издавач најновије књиге прича Драгана Јаковљевића под насловом „Калдрма“, одржана је промоција овог дела. Поред аутора, који већ три деценије живи и ствара у Будимпешти, о књизи су говорили писци и новинари Александар Чотрић и Добрила Боројевић, а домаћин вечери био је Видак Масловарић.

Учесници су осим о књизи, говорили и о ауторовом значајном доприносу култури, информисању и едукацији Срба у Мађарској, али и у матичној земљи, имајући у виду његово веома разгранато и плодоносно деловање у овим областима у протеклих тридесетак година. Промоцији су присуствовали бројни љубитељи књижевне речи и Јаковљевићевог стваралаштва, представници културног и јавног живота Београда и дипломатског кора.

Обраћајући се присутнима, књижевник и критичар Александар Чотрић је подсетио да је Драган Јаковљевић познат као научни истраживач, професор универзитета и новинар - дугогодишњи главни уредник појединих медија и дописник Политике из Мађарске, али, пре свега, како је рекао, као талентовани и афирмисани писац – романсијер, песник, есејиста, приповедач, новелиста, сатиричар. "Написао је много значајних књижевних дела, чија је релевантност очигледна и критичарима и читаоцима", констатовао је Чотрић.

"Понекад се чини да је пишчев циљ да истакне све аспекте људског живота - све његове суптилности и све његове моралне аспекте. И не може се рећи да није успео да се носи с овим задатком, јер су сва његова дела разноврсна и дубока и дотичу најразличитије аспекте живота. Главна тема коју писац открива је живот обичних људи. Он слика свакодневицу и, уверљиво описујући понашање ликова, кроз драматичну фабулу преноси до чега може довести такав приступ људској егзистенцији. Аутор предочава ликове, детаље, призоре из свакодневних ситуација тако сажето и јасно, да га такав приступ уздиже у врхове савремене српске приповетке. Приче из књиге Калдрма изражавају мисао и идеју кроз минимумом речи и максимум смисла. Скоро сваки рад је кратак и налази се на једној или неколико страница, али веома конкретно и јасно преноси одређену идеју. Писац се не губи у разним идејама и свако његово дело служи једном заплету и једној, за њега важној, слици", рекао је Чотрић.

Према његовим речима, традиционално врхунски књижевни жанр се назива роман, јер је универзалан, свеобухватан и даје садржајну епску слику света у целини. Међутим, Драган Јаковљевић је аутор који кратку причу легитимише као један од најутицајнијих прозних жанрова, чији уметнички свет није инфериоран у односу роман. Напротив, његова прича није само „одломак романа“, како је било уобичајено посматрати овај жанр пре појаве руског писца Антона Чехова. Чињеница је да роман има своје законитости, свој ритам и темпо приповедања, своју скалу, своју дубину продора у психолошку, моралну суштину човека и света. Међутим све то на одређени начин садрже и Јаковљевићеве приче у књизи Калдрма.  Испоставља се да су ове „једноставне“ приче, у ствари, веома сложене и да их читајући имамо осећај неисцрпне мистерије жанра. И то доводи до наставка потраге, рекао је промотер књиге.

Приче у збирци су топле, носталгичне, емотивне, нежне, каткдад хуморне, катдкад сетне. Увек садрже неку поруку и поуку о доброти, породичним вредностима, солидарности, праштању, толеранцији, значају знања и образовања, важном месту књижевности и културе у друштву, отуђености савременог човека, посебно због продора виртуалног начина комуникације, потреби чувању угрожене планете...

Приповетке су веома разноврсне жанровски, семантички, лексички, тематски, стилски, по дужини, по месту и времену дешавања. То говори о умешности писца да се трансформише и да на различите начине приповеда о различитим догађајима и поводима. Неке приче су, заправо, мини есеји, огледи, анализе. Неке су биографске и, по мојем скромном мишљењу, најаутентичније, најживотније и најуспелије. Неке су, пак, достојне наших најбољих сатиричара. Неке представљају изванредне излете у прошлост. Неке нам приближавају живот у Будимпешти кроз приче о палатама, становима и станарима у њима, стварима које мењају власнике, завршавају на тамошњем бувљаку или антикварним радњама, па се опет враћају у станове, Келети железничкој станици, трамвајима, парковима, кафеима, оперским певачима у њима, вожњом трамвајима... Осим о људима, ове приче су и о животињима – пре свега кућним љубимцима псима и мачкама.

Кроз причу о новинарском послу, приметио је Чотрић, аутор демонстрира колико је за писца важно да испече журналистички занат, да би могао, као што њему успева, да се изражава кратко, јасно, разумљиво, да говори о суштини, а опет и колико је важно за новинара да, када овлада књижевничким вештинама, може да описује унутрашња стања, да разуме емоције, да слика психолошке портрете, да његова прича буде вишеслојна и вишезначна.

"Драган Јаковљевић се у неколико прича бави позивом писца, посебно кроз разговор, имагинарни или стварни, свеједно, с једном дамом која говори, вероватно, у име многих и поставља питања: зашто писац пише када данас нико не чита, нити се писана реч плаћа, да ли је то губљење драгоценог времена?  Њен саговорник одговара контрапитањима – да ли она дише, да ли се храни? И кроз та питања, заправо, изједначава потребу за писањем с овим основним људским потребама. Парафразирајући стару изреку, долазимо да закључка: 'Не мора се живети, мора се писати'. И јасно нам је да је наш аутор од оних који не живе од писања, већ који за писање живе. За њега је мисија стварања потреба да оплемени овај свет неким својим сазнањима, искуствима или порукама, да кроз писање осети исцелитељску моћ, најпре за себе, а затим и за све оне који воле и имају потребу да читају. Веома је у том смислу поучна и упозоравајућа прича о томе како друштвене мреже могу да прогутају талентованог писца, тако што, због објава и статуса на Фејсбуку, те инстант и лажне популарности, занемарује озбиљно и посвећено писање књижевних дела.

Прича Бомбона за Сергеја могла би, према Чотрићевом виђењу, и требало би да се нађе у антологијама српске приче за децу, јер пружа врло лепу слику о намери приповедача да бомбонама обрадује дечака који с мајком говори на руском језику у једном пештанском маркету, али у томе, нажалост, не успева, јер они одлазе пре него што је касирка успела да наплати поклон, али их оставља продавачици да их она дарује неком другом малом Сергеју.

Има у причама српског писца из Мађарске, каже Чотрић, сете, елегије, носталгије за минулим временима када су људи били ближи, приснији, непосреднији, када није било интернета и друштвених мрежа, у шта један младић који се помиње у причи не може да поверује. Посебно је у том смислу илустративна прича по којој је названа књига, о крагујевачкој улици, поплочаној калдрмом, у којој је аутор одрастао. Она нас враћа у (бољу) прошлост када су сви у комшилуку и улици били једна велика породица, а деца су имала много разлога да време проводе на отвореном, разговарајући с одраслима и дружећи се међусобно.

"Жанровску специфичност прича нашег аутора генерише несвакидашњи спој анегдоте и параболе, јер се иновација овог бриљантног приповедача састоји, првенствено, у међусобном прожимању и међусобном преображавању анегдоте и параболе. Успостављен је принцип два, наизглед, међусобно искључива начина разумевања стварности. Ови жанрови, уз сву њихову супротност, имају много заједничког: одликују их краткоћа, тачност, експресивност, сажет приказ индивидуалне психологије ликова, ситуациони или заплет заснован на забуни и замени идентитета, некомпликована композиција. Драганове приче из анегдотског приповедања црпе хуморност, динамичност, необичност, усмереност на главну радњу, оригиналност, „тренутност” ситуација и сцена и истовремено животну аутентичност и уверљивост, експресивност дијалога, дајући им апсолутну аутентичност у очима читаоца. А из параболе приче преузимају мудрост, филозофију, дубину, универзалност приче чији је поучни смисао трајан. Познавајући ову особину поетике прича, озбиљан, припремљен читалац ће у њима видети, не само наизглед обичне ситуације, не само прилику да се осмехне људској глупости, већ и разлог за размишљање о сопственом животу и људи око њега. Оне сликају данашњицу, али представљају и хронику минулих времена, и преносе мудрост и прошлости и садашњости  - будући да се вредности и универзални морал ни на који начин нису променили", рекао је Александар Чотрић.

Он сматра да би многе реченице, извучене као цитати из прича, добро звучале и у тој форми, и да би могле да се читају као златне мисли и непролазне мудрости.

„Од срца препоручујем књигу 'Калдрма' која, у складу са својим именом, води до ума, срца и емоција. Заслуга је аутора да се, док читамо његово дело, осећамо веома лепо, задовољно, испуњено и пријатно, а исто такво осећање остаје и неколико дана пошто књигу одложимо“, закључио је Чотрић.

Добрила Боројевић, писац, преводилац и новинар, присетила се да је од првог њеног сусрета на промоцији књиге „Пештарења“, пре целих четврт века у Будимпешти, па до најновије збирке приповедака „Калдрма“, из књижевне радионице писца и песника, новинара и професора, Драгана Јаковљевића, изашло мноштво наслова који су неминовно укрштали њихове путеве на калдрми живота.

„Три романа, више збирки приповедака и есеја, неколико песничких збирки, које су превођене на мађарски и енглески језик, довели су нас до страница ове најсевежије књиге, која, поред свега што она јесте, подсећа и на Јаковљевића песника, више посвећеног стиховима у раним година свог стваралачког рада. У лирски обојеним приповеткама које нас воде од раскошне Будимпеште, коју сви волимо, до родног Крагујевца, преко Београда и неких далеких места из снова, Јаковљевић нас подсећа на неке романтичне моменте нашег одрастања, далеке септембре наших детињстава, који су мирисали на кестене и каменчиће с морских обала, на калдрмисане улице којих више нема, на све драге људе, међуљудске односе и незаборавне догађаје, које он проживљава и боји топлим бојама, смештајући их на полице незаборава. Посебно нас води на пут по граду у којем и даље живи, од станице Келети, на коју су сви путници-сеобници прво стизали у Пешту, преко Трга Февам на којем је живео и Трга ружа, најлепше адресе за Српску гимназију, до вожње жутим трамвајем, у којем, верујем, настају неке од његових прича“, рекла је она.

Уједно је подсетила да су неке приче Драгана Јаковљевића преведене и доступне мађарској читалачкој публици, што је недавно био случај и са најновијом новелом „Лука које нема“. Она је пре неколико дана објављена у мађарском часопису за књижевност „Марошвидек“, у преводу Светислава Недучића.

Драган Јаковљевић је потом прочитао неколико одломака из своје нове књиге и одговарао на питања модератора промоције, Видака Масловарића.

субота, 15. јун 2024.
24° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије