Албахаријум - књижевни перформанс у Базелу

Необична тврдња Давида Албахарија да човек може чак и да умре у једном језику, која је некима у дијаспори позната истина, а за неке макар интересантна замисао, била је једна од реченица којом су професорке српске књижевности Марија Гаћиновић, Јелена Тодоровић Лазић, Романа Радовић и Јелена Ангеловски закључиле једно необично дружење прошлог викенда у Базелу, у Швајцарској.

Инспирисане једним од наших највећих писаца, четири филолошкиње осмислиле су нешто другачије дружење са писаном речју. Читајући одломке из различитих књига, али и интервјуа, на визуално и акустички необичан начин, повеле су публику на путовање у прошли век, као и у сусрет универзалним темама попут миграције, важности породице, идентитета, лепоте путовања, дефиницији човекове личне слободе...

Због неконвенционално поређаних столица, где се публика нашла у центру простора, и током вечери била обгрљена сценама и речима Албахаријевог дела, али и музике коју је волео, као и многим детаљима, које су извођачице донеле у коферу успомена на његово време, ово вече одисало је интимном атмосфером и присношћу.

Већ и сама позивница за "Албахаријум" будила је радозналост, с обзиром на то да су званице биле обавештене да није у питању ни класично књижевно вече ни позориште, те је тако публика од самог почетка стигла радознала на овај књижевни перформанс.

Председница шаховског клуба Сораб, у чијим се просторијама одржало ово вече, Динка Шахар, као домаћин, поздравила је публику и изразила велико задовољство, што су се у публици заједно нашли председници и чланови чак пет околних удружења српске дијаспоре у Швајцарској.

Публици се такође срдачно и топло обратила и организаторка вечери, председница Уметничког центра Соко, Андријана Адамовић. Међу званицама су били присутни председник Фудбалског клуба Србија 1968 Басел, Дејан Јовановић, представници Културно уметничког друштва Добросав Радовановић-Кикац, као и председник Удружења ликовних уметника Урош Предић Швајцарска, Дејан Милић, који се захвалио на топлој добродошлици и похвалио професионално организовано и изведено вече. Овај догађај описао је уметнички интересантним због његовог облика, који је ван уобичајених оквира на које је публика навикнута. Изјавио је такође, да му је било драго, да лично упозна представнике удружења Базела и околине.

На самом крају четири "дубоко одане Албахаријевке", како саме себе називају, одговарале су на питања радознале публике. Нешто касније, гости су уз закуску узајамно продубљивали начете Албахаријеве теме и размењивали утиске о његовом делу, али и самој необичној изведби, која, како је спаковани и поново спреман кофер наговештавао, путује даље ка некој новој знатижељној публици, на некој следећој станици...