Одлазак без повратка – судбина оних који живе далеко од родне груде

"Прошло је више од 30 година од почетка ратова који су довели до распада Југославије, али оно што се догодило наставља да одјекује и у садашњости. Начини на које људи гледају на ратне догађаје, миграције или искуства искорењивања и данас утичу на културну, образовну, социјалну и урбану политику и дипломатију овог подручја“, изјавила је Сара Трољо, чланица пројекта, која је слушала и бележила изјаве које су давали наши сународници, који су дошли тог поподнева.

Европски пројекат "Мој дом”, којим координира кооператива "Codici", жели да се осврне на трауматске догађаје овог типа, везане за губитак дома, код људи који су морали да мигрирају.

Доста људи је дошло да исприча свој лични кошмар кроз који су прошли током ратног вихора деведесетих.

"Догађај има за циљ размишљање о концепту дома, добродошлице и гостопримства. Из тог разлога, људи који су у Италији пружили гостопримство или учествовали у пројектима пријема људи који беже од ратова, такође су дошли да испричају своја искуства. Захтев је био: понесите предмет који вам представља дом. Предмет је био фотографисан, описан видео портретом и враћен. По жељи, фотографије ће бити део изложбе, а приче могу бити инспирација за други важан производ пројекта: едукативни комплет (приручници и уџбеници) за наставнике и средњошколце које ће бити дистрибуиране на европском нивоу. Желимо да неке аспекте везане за савремену историју бивше Југославије повежемо са усменим причама људи", истиче Лоренцо Скалки, један од организатора.

Вече је настављено пројекцијом документарног филма "Резница", режисера Давора Маринковића.

"Резница је кратки филм представљен на 28. Сарајево филм фестивалу (2022), у рубрици Суочавање с прошлошћу, који има за циљ да покрене дијалог о питањима која се још увек тешко решавају на постјугословенском простору. Филм је освојио награду за најбољи документарни кратки филм 2023. на Фестивалу новог балканског филма у Стокхолму", открива режисер Резнице, Давор Маринковић.

Многи су са собом понели иконе крсне славе, аудио касете омиљених певача, посуђе, а ту је била и џезва за кување кафе, торбе, одевни предмети, као што је џемпер исхеклан мајчиним рукама и многи занимљиви предмети који подсећају на дом.

“Био сам веома заинтересован да учествујем. Био сам и интервјуисан и то због мог истраживачког рада за дипломски рад посвећен Србима из околине Вићенце. Навикао сам да будем тај који интервјуише људе, али у суботу се десило супротно. Замолили су ме да са собом понесем предмет који ми је важан, а понео сам неке ручно рађене папуче из источне Србије, које за мене представљају велико гостопримство које сам затекао у домовима српских пријатеља у њиховој отаџбини, а и овде у Италији. Честитам свим момцима и девојкама који су укључени у овај пројекат. Погодила ме је њихова жеља да прикупе сведочанства људи који су доживели драму рата и емиграције, стигли у Европу и морали да поново граде своје животе, практично ни из чега, често оспоравајући страшне негативне и генерализирајуће стереотипе које су ширили западни медији деведесетих година. Ови људи данас имају прилику да прекину тишину која је трајала деценијама, причајући своју прошлост, своју садашњост и своје снове, коначно, да покажу свету своје вредности и колико су доброг успели да изграде, што се по мом мишљењу може дефинисати као „свакодневно херојство", рекао је Лука Крако, пријатељ српског народа.

"Живимо ван матице деценијама носећи у себи грумен сећања, снове, познанства, пријатељства нераскидива, и нико да упита где смо то заиста и где је заправо наш дом. За овај пројекат испричала сам причу о џемперу који је моја мајка исплела давне '94 за мој најскромнији рођендан, у јеку хиперинфлације. То плетиво које се генерацијама плете утка се у душу, онда када остари наново се распреда па поново исплете. Једно предиво, а безброј почетака. Носим тај џемпер кроз живот, нераскидиви део мене, доживотни подсетник на умешност вредних руку, на топле образе, на давне мразеве, чувам ту временску нит од које све почиње, на мени је да наставим да стварам и распредам, док се кроз прсте провлачи мекано плетиво овог новог дома. Знам да то моја деца разумеју, чак и када петље уврнем и погрешим, важно је уткати много несебичне љубави", рекла је Светлана, која је свој дом оставила у Кучеву, а џемпер носи да је подсећа на огњиште и корене.

Сара Трољо, чланица пројекта, своје истраживачко искуство објаснила је речима:

„Оно што смо видели да се дешава у Вићенци било је управо ово: људи који су морали да беже и други који су их овде дочекали, срели су се у разговору са истраживачима, почевши од појединачне приче, формирао се заједнички дијалог. Преко гласова, сећања, предмета и погледа, створена је хорска прича у којој су гласови појединаца осветлили део судбине тако близу у времену, али мало присутна у јавној расправи.”