Отворен легат професора, амбасадора и преводиоца Александра Илића

„То је човек који је обележио борбу за демократију и слободну реч у време када је то могло и живота да га кошта. Професор којег су сви волели и за којег су се борили студенти, дипломата којем се дивио председник државе у којој је служио, преводилац којем су писци били захвални као рођеном оцу, зато што им је пружао глас када нико други није", каже Виктор Лазић, почасни председник Адлигата.

Поред ордења и многобројних награда, фотографија и значајне архивске грађе, у легату се налазе оригинална, до сад јавности непозната писма Милана Кундере, Јозефа Шкворецког и председника чешке Вацлава Клауса, као и писма других изузетно значајних књижевника "шездесетосмаша". Захвaљујући Илићу дела чешких дисидената су објављивана у Србији, када нису била доступна у Чешкој!

На свечаном отварању госте је поздравио амбасадор Чешке Томаш Кухта, а о животу и раду омиљеног професора и славног преводиоца говорили су Андреј Кубичек, председник Чешке беседе, Ђорђе Јевтовић, студент бохемистике и Зорица Илић, супруга, оснивач легата, иначе и сама преводилац са чешког.

Илић је био уредник листа „Студент" чије писање је Ј.Б. Тито прогласио „антисоцијалистичким", па је лист доживео четири привремене и једну трајну судску забрану, док је Илић био тешко премлаћен од стране полиције током демонстрација 1968. године.

Илић се затим са групом сарадника пребацио у часопис „Видици" у коме је био главни уредник. Тада објављује број посвећен руским дисидентима – од Александра Солжењицина до Јосифа Бродског. Тај број је делимично забрањен на суду, али су власти одбиле захтев СССР-а да Илић лично буде кажњен.

Од 1975. године Илић је радио као асистент, доцент и као редовни професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Године 1977. Илић је потписао Повељу 77  и одбио захтев тадашњих власти да повуче потпис са петиције. Повељом 77 започет је процес који ће се завршити рушењем Берлинског зида и ослобађањем земаља источне и средње Европе.

Године 1981. и 1982. Илић је писао књижевне критике за дневни лист Политика. Његово залагање за српске, руске, пољске и чешке дисиденте у тим критикама сврстало га је у цензорску Бијелу књигу ЦК СК Хрватске. За приказ књиге Антонија Исаковића Трен 2  о Голом отоку, добио је Награду Милан Богдановић. Као посебну награду за посвећеност дисидентима, добија отказ у Политици.

У току деведесетих година Илић је учествовао у свим демонстрацијама против тадашњег режима, а био је један од оснивача Демократске странке. Поново га је премлатила полиција, овога пута не као студента, већ као професора Универзитета.

Године 1998. Илић је због одбијања да потпише репресивни Закон о Универзитету  био отпуштен са факултета, на који се вратио на основу судске одлуке издејствоване пре свега истрајним штрајком студената Филолошког факултета.

Илић је објавио пет дела и са чешког превео двадесет осам књига. Био је амбасадор СРЈ у Чешкој од 2001. до 2005. године. Радио је као професор на Карловом универзитету у Прагу и Масариковом универзитету у Брну. Посебно су била запажена његова предавања и дискусије у Центру за економију и политику и Савету за међународне односе.

Председник Чешке Републике, Вацлав Клаус – што за њега иначе није уобичајено – изјавио је да би био поносан да има амбасадора каквог Србија има у Чешкој Републици. Илић је превео две књиге Вацлава Клауса и био је један од његових домаћина у Београду, када је Клаус примљен за иностраног члана САНУ – заједно су говорили на промоцији Клаусове књиге у Службеном гласнику.

Илић је носилац четири чешка одликовања, два из области културе и науке  и једног из области културе и политике.

Илић је био дугогодишњи члан УКС, Српског књижевног друштва, српског П. Е. Н. а и сарадник Другог и Трећег програма Радио Београда. У току деведесетих година био је сарадник прашке редакције Бибисија.