"На мапи утопије" - путописни есеји Бранка Анђића

Како је истакла уредница, „књига На мапи утопије крије многе тајне које нам је Бранко открио и разоткрио. Ово јесу путописни есеји, али не у смислу бедекера. Овде пре свега имамо размишљање једног мудрог, начитаног, луцидног човека, уз много духовитости, некад и заједљивости. За нас ће Америка и тај део света увек бити неки нови свет. Бранко је успео да дочара колико тежимо утопијама, сви бисмо желели да живимо у неком савршеном граду, савршеној земљи, савршеној улици. Управо о таквим местима Бранко прича, а њих нећемо наћи у бедекерима. То су места која је Бранко посетио и која је на прави начин емотивно доживео. Много сазнајемо и о људима који живе са оне стране океана, о њиховим размишљањима, потребама, патњама, жељама, који се разликују од нас или су нам пак неочекивано слични.“

Професорка Билбија истиче да је Бранкова књига „медитативна, (ауто)рефлексивна, лирска, асоцијативна, али и динамична“, и додала: „Бранко је знатижељан и начитан путописац који, путујући кроз две Америке, два нова света која до пре неколико векова нису била на мапама стварности, крстари сопственим идејама, записује их и дели са свима нама. Између осећања и безосећајности Бранко ће увек изабрати оно прво. И учиниће да постане опипљиво. Без носталгије, меланхолије и жала за прошлим временима, него усхићен што је нашао праву реч за осећање које је било у њему и које коначно има своје име.“

Тамара Крстић је нагласила да „Бранко зна како не трошити речи, већ трагати за правим речима. Иако читајући књигу можете направити мапу по топонимима, мени је занимљива та друга, унутрашња мапа позиције и егзистенције аутора, са једне стране, али заправо онога што је егзистенција било ког човека у савременом свету. Бранко трага за оазом у местима у Америци, задире дубоко у оно што је поимање света, митологија, историја... На веома суптилан начин ови путописи измичу дефиницији путописа и приближавају се правом приповедању и причи.“

Професорка Билбија је приметила и да је На мапи утопије „огледало које се не дâ разбити и које се увек прилагоди погледу онога ко у њега завири. То је књига о јурцању светом, али не главом без обзира. Јер Банета, хроничара свести, не држи место, тако да кад нађе то место-кога-нема (оу-топија), које је истовремено и добро-место (еу-топија), он га омирише, промисли и наслика речима. Грчка лингвистичка заврзлама нам је тако оставила утопију као концепт доброг места које не постоји, али захваљујући Банетовој Мапи утопије, ми крстаримо између јаве и сна, стварности и маште, учећи како се живот састоји у превазилажењу граница. Његова књига је културолошко размишљање о местима у две Америке некога ко је наш и чији је језик – неопипљив, издашан и чулан – разапет на два континента и две хемисфере, и ко нас позива да превазиђемо себе. Да сами себе надрастемо.“

Читајући књигу На мапи утопије, читаоци ће сазнати да је Салвадор омиљени град Бранка Анђића. Одговор на питање „зашто“, био је кратак: „Мислим да је то катедрала хедонизма.“

„Нисам ја бирао путовања, бирала су она мене“, открио нам је Анђић. „На нека сам морао да одем, на нека нисам хтео да идем, било послом или стицајем околности. На нека сам морао да чекам годинама да би се стекли услови. Ово је врло лична књига која је пре свега из личних мотива писана, који су објашњени на почетку књиге.“