Рад у "Српском екрану" као врста стања свести

 Снежана, уз наше срдачне честитке поводом значајног јубилеја „Српског екрана", замолићемо Вас да нас укратко подсетите на почетке продукције и емитовања ове емисије, као и на људе који су је тада припремали.

"Хвала на честиткама. Јубилеј јесте велики и значајан, а уједно је прилика да се у име садашње редакције „Српског екрана" захвалим свим досадашњим сарадницима, пре свега првој новинарској екипи (Евица Шишковић, Стојанка Јурковић, Милан Степанов), на челу са оснивачем редакције и дугогодишњим одговорним уредником Стеваном Поповићем, који већ 10 година нажалост више није међу нама.

Такође и свима осталима, који су у међувремену радили са нама. Редакцији сам се прикључила почетком 2002. године, након што је 1. септембра 2001. „Српски екран" са двонедељног прешао на недељно емитовање, мада сам као спољни сарадник повремено сарађивала још од 1994. О почецима производње емисије могу само посредно да говорим, из аспекта у то време новинара Мађарског радија, пошто сам заједно са колегама редовно пратила и догађаје око „Српског екрана". Сигурно да им није било нимало лако утирати пут ономе што смо у међувремену постали, имајући у виду тешке и компликоване политичке околности почетком 90-их година, везане за распад бивше Југославије и негативну слику о српском народу у већини тадашњих мађарских медија. Срећом, кључну улогу у стварању концепције емисије имао је Стеван Поповић, изузетан новинар и велики телевизијски стручњак, који не само што је поседовао таленат, потребно знање и искуство, већ и истанчан политички њух да пронађе „златну средину" у садржајном смислу, обједини и помири у том тренутку разнородне потребе и интересе српске заједнице и задовољи критеријуме наше матичне куће Мађарског јавног сервиса.

На тим темељима колега Ђорђе Шибалин и ја и данас „градимо кућу", иако су се и време и технологија у протеклих 30 година мењали. Тај први период „Српског екрана" свакако захтева подробнији осврт и детаљнију анализу, можда чак и једно посебно издање, јер је нажалост из тог времена све мање живих актера."

 Да ли сте задовољни терминима емитовања „Српског екрана" и садашњим статусом у
оквиру Јавног сервиса МТВА?

"Термин емитовања од самог почетка је уторак ујутру, између 7 и 8 сати, у зависности од актуелне програмске шеме. Реприза је увек варијабилна, дуго година је била суботом пре подне, па онда четврком, а сада је такође уторком у ранопоподневним сатима, али на другом каналу. Било је година када смо се заједно са колегама из других народносних редакција залагали за бољи и атрактивнији термин, међутим уласком интернета у јавни простор, „Српски екран" путем нашег линка, одмах након првог емитовања постаје свима доступан на глобалном нивоу.

Са друге стране, потписивањем уговора о сарадњи Мађарског јавног сервиса, прво са Радио-телевизијом Војводине, а неколико година касније са Радио-телевизијом Србије, „Српски екран" се од 2010, значи већ 12 година реемитује на програмима РТВ1 и РТВ2, а од 2018-е на РТС СВЕТ, у оквиру Медијске мреже српске дијаспоре, на двонедељној бази. Неке наше репортаже емитују се и у магазину „Србија на вези", који се може пратити и на РТС2. Такође нас преузима и суботичка PANNON TV, што значи да смо више од десет година присутни и у медијском простору Србије, на два њена јавна сервиса, а то је заиста значајан успех.

„Српски екран" се титлује на мађарски језик, садржаји су доступни и Мађарима, како у Мађарској, тако и у Србији, што сматрамо великом предношћу, нарочито када добијамо повратне и похвалне реакције гледалаца којима српски није матерњи језик. За разумевање српске заједнице у Мађарској је од кључног значаја проходност и транспарентност наших емисија према већинском народу, што је такође наш задатак и обавеза.

Морам да споменем и Национални аудио-визуелни архив НАВА на интернету, где су похрањене све емисије „Српског екрана" од 2006. до данас, тако да могу мирно да кажем да смо у свим видовима информативног простора резервисаног за електронске медије присутни од понедељка до недеље 24 сата дневно.

Задовољна сам нашим садашњим статусом у оквиру Јавног сервиса МТВА, јер ни у чему не заостаје од положаја осталих народносних емисија, нити од сличних програма магазинског типа на мађарском језику. С обзиром да се емисије производе у Будимпешти, оне су интегрални део система МТВА и у смислу производње и у смислу реализације, што значи да су нам обезбеђени сви потребни услови за рад."

 Да ли су тренутни број чланова редакције и технички услови рада одговарајући за актуелни обим продукције?

"У „Српском екрану" запослене су две особе, уредник и сниматељ Ђорђе Шибалин и моја маленкост. Ако погледамо протеклих 30 година, у редакцији никада није било запо слено више од троје сарадника, с тим што се у самој структури Јавног сервиса у међувремену доста тога
мењало на шта нисмо могли да утичемо, изузев у настојању да из сваке новонастале ситуације извучемо оно што је у датом тренутку за нас најбоље. Неизмерну помоћ од самог старта нам пружа наш преводилац Ева Шпицер, која је у стању да у кратком року преведе све што јој се пошаље, а то често није нимало једноставно.

Прошле године смо у оквиру посебног програма едукације у Јавном сервису искористили могућност да обучимо једну нашу студенткињу, која је сада спољна сарадница, чиме је на известан начин отворен пут за развој и подмлађивање редакције.

У потпуности користимо техничку инфраструктуру МТВА, што значи да су поред нас у производњу и реализацију емисије укључене и наше мађарске колеге. Технички услови за рад су добри, држимо корак са актуелним достигнућима на пољу телевизијске технике, не заостајемо ни у чему и ту је остварен велики напредак."

 Како видите садржајни и техничко-визуелни концепт емисије у наредном периоду?

"Што се тиче садржајног концепта, ако говоримо о информацијама које пружамо гледаоцима, оне зависе од актуелних догађаја у самој заједници. Ми смо пре свега магазинска емисија, наш задатак није да по сваку цену пратимо све догађаје у заједници, нити ми то можемо да урадимо, али на најважнијим, кључним догађајима смо увек присутни и то је оно што даје целовиту слику о Србима у Мађарској гледано на дужи рок. А ми увек размишљамо на дужи рок.

Поред тог нашег редовног задатка, у последњих 15-ак година увели смо бројне новине у садржају, које су захтевале додатно ангажовање, врло често науштрб слободног времена и приватног живота. Урадили смо читав низ разнородних тематских емисија, документарних записа, филмова, портрета и репортажа, ТВ есеја на разне историјске, образовне, културне, политичке и верске теме. За неке од њих награђивани смо бројним признањима у Мађарској и Србији.

Да бисте остварили квалитативан помак оваквог типа претходно морате да прођете све степенике тешког и одговорног телевизијског новинарског посла, да се удубите у саму бит постојања заједнице, у њене најтананије финесе, морате веома много времена да проведете на терену, да уђете у скоро сваку српску кућу, да удахнете и мирис прошлости, али и мирис садашњости, да све то ставите у контекст и да добро процените шта је оно што има смисла и што ће остати као трајно сведочење вишевековног живота српске заједнице на овим просторима, али и у симбиози са својим окружењем, матицом, регионом и шире. То захтева посвећеност професији, али и суштинско разумевање свакодневног окружења са свим његовим врлинама и манама.

Рад у „Српском екрану" за нас је и нека врста мисије, стања свести. То су речи које се данас помало и злоупотребљавају, али како другачије назвати посао, којем сте посвећени седам дана у недељи, јер настојите да из сваке ситуације извучете максимум, чак и онда када за то баш и немате реалне основе.

Што се тиче техничко-визуелног концепта, он се модификује у складу са концептом Јавног сервиса МТВА у целини. Тако ће бити и надаље."

 Познато је да је у продукцији „Српског екрана" до сада снимљено више документарних филмова. Да ли ће их бити још у скоријој будућности?

"О филмовима које смо снимили детаљније ће говорити колега Ђорђе Шибалин, а ја бих томе
додала и бројне тематске емисије документарног типа о нашим фолклорним ансамблима, школама, позоришту, истакнутим личностима из света образовања, културе, уметности, серију репортажних филмова забележених на поклоничким путовањима, које организује Самоуправа Срба у Будимпешти, током којих смо обишли бројне сакралне споменике и места везана за нашу културно-историјску прошлост, на подручју бивше Југославије, а и шире у Европи. Имамо такође подугачку листу тема за читаву серију документаних филмова у наредном периоду, време ће показати шта ћемо од тога успети да остваримо.

 Како као стручна особа, која је највећи део свог радног века провела радећи на информисању српске заједнице у Мађарској, видите њену актуелну информативну структуру?

"Што се тиче српских електронских медија, радија и телевизије, они раде у оквиру Мађарског јавног сервиса, где по својој суштини и припадају, јер је оно што ми радимо управо јавни сервис, у етимолошком значењу те речи. Тако је углавном у свим осталим државама где је положај народности регулисан Уставом и законом, па тако и у нашој матичној земљи где у великом броју живе припадници мађарске народности. То је легитиман начин да се српски садржаји као део система државне радио-дифузне и телевизијске мреже презентују мањини и већини, користећи савремену радио и телевизијску технику, те да несметано шаљу поруке и у медијском простору матичне земље, путем међусобних споразума о сарадњи јавних сервиса и, не у по следњем реду, да задрже неопходну дистанцу и објективност у односу на систем функционисања српске заједнице у целини. „Српске недељне новине" су прапочетак и зачетник српског информативног простора са јасним задацима и циљевима, још од времена Теодора Павловића, тако да мислим да садашња информативна структура задовољава потребе српске заједнице у Мађарској.

 С обзиром на чињеницу да „Српски екран" прати и шири круг гледалаца у Мађарској, а захваљујући реемитовању и у Србији, да ли Вам стижу повратне реакције гледалаца?

"Да, стижу и то са разних страна, из Мађарске, Србије и Хватске. Не могу да издвојим никог посебно, имамо чак и како ја кажем мађарске фанове, који нам се с времена на време јављају имејлом, проанализирају емисије које су им се посебно свиделе. Из Србије такође, поводом неких наших филмова, а и од колега из два јавна сервиса, у Београду нарочито воле наше емисије, али и у Новом Саду. С обзиром на то да смо се јако пуно бавили оптацијом, стекли смо приличан број поштовалаца у хрватском делу Барање, али и у Славонији.

Има људи који се баве разним историјским истраживањма и они нам се с времена на време јављају, реагују на неки прилог или репортажу. Такође примамо и позиве за пројекције неких наших емисија и филмова у оквиру посебних тематских вечери у Србији, што нам је јако драго. Мислим да смо и на том плану пробили међународне границе и створили један одређени имиџ, који да не звучим нескромно представља и гаранцију квалитета, а самим тим презентује и српску заједницу у ширем смислу, што и јесте наш примарни задатак."