Једна дијаспорска биографија: Милинко Мило Миловановић

Са својих 68 година, далеко од тога да је дао завршну реч када је у питању његово ангажовање на промоцији Србије, па и када је спорт у питању. Захваљујући њему, репрезентација Србије у арт-фудбалу, где се такмиче познати глумци, певачи или некадашњи спортисти, учествује на светским првенствима, и веома је успешна међу 16 најбољих националних тимова. Првенства су се до сада одржавала у Москви, што ове године неће бити могуће, а Мило је издејствовао, да светско првенство ове године буде управо код нас, у Београду.

Милинко Мило Миловановић рођен је у топличкој Великој Плани, код Прокупља. Рано се сели код сестре у Београд, и окушава се као пионир у фудбалским клубовима, Братство и Палилулац. Одмах након основне школе, 1970. придружује се оцу и деди, који су већ живели у Берлину. Деда је непосредно након Другог светског рата стигао у Немачку, и радну каријеру започео у фолксвагеновој аутоиндустрији, у Волфсбургу. Отац је дошао шездесетих година, када су се већ многи из бивше Југославије одлучивали на тај корак.

Након средње школе, и Мило се окушао у аутомобилској бранши, као аутомеханичар при Мерцедесу, где је догурао до мајстора, а фалило му је и годину и по дана да постане машински инжењер. Све три генерације Миловановића, ипак су се превасходно бавиле гастрономијом. Одмах по доласку, кренуо је да игра фудбал у берлинској Херти, међутим, негде 1972. и 73. почели су да се приказују популарни филмови са Брус Лијем, што му је одвукло пажњу од фудбала. Мило се брзо пребацио на карате, затим на теквондо, па на бокс и коначно на кик-бокс. О том времену, Мило наводи:

"По завршетку средње школе, најпре сам радио као аутомеханичар у Мерцедесу, што је потрајало, али ме није спречавало да и даље тренирам и обучавам друге у својој школи. Затим сам постао мајстор у области аутомеханике, а фалило ми је још годину и по дана да постанем и машински инжењер. Пажњу од ове струке одвукли су ми школа борилачких вештина коју сам отворио, а ускоро је дошао и кафић."

Важан догађај, који га је додатно мотивисао да се посвети једној од борилачких вештина, била је прва промоција кик-бокса у Берлину, 1974. године. Те манифестације Мило се добро сећа:

"Тада је у Берлину организовано Европско првенство. Нажалост, нисам узео ниједну медаљу, из простог разлога, што ми, као припаднику једног другог савеза, нису ни дозволили да се такмичим. Свеједно сам испратио првенство са великим интересовањем. Светски публицитет такмичења, такође није изостао, а међу присутнима, нашли су се и Чак Норис, као и Линда Ли, удовица годину дана раније, трагично преминулог легендарног кунг-фу мајстора и светски познатог глумца, Брус Лија."

Са којом страшћу је Мило харао спортским борилиштима у различитим борилачким вештинама, и истовремено остао веран бојама земље из које потиче, дочарава нам следећим речима:

"У каратеу сам 12 пута био првак Немачке, и то у стилу шотокан. 1981. године постао сам првак Европе у теквондоу, и то као репрезентативац Југославије. Међу познатијим теквондо борцима у Југославији, био сам једини из Србије."

 Од ресторана до избегличких домова

Није лако утврдити у којој области је Мило најпре кренуо да ниже успехе, али срећом, почиње и сам причу о уласку у угоститељске воде:

"Први ресторан отворио сам негде 1981, и то је било у самом центру града, на монденском Ку-даму, а ресторан се звао "Код белог црнца" ("Zum weisse Moore"). Кренуо сам са великим минусом, јер сам узео кредит од 130.000 марака, али сам тај дуг брзо покрио. Овај посао водио сам пуних пет година. Након солидног успеха, продао сам ресторан за три пута већу цену од уложене, за 400.000 марака, што је био мој стартни капитал за даље послове. Планирао сам да од зарађеног новца са супругом Маријом купим хотел у њеном завичају, у Шпанији. Тај план се ипак није остварио, али сам онда кренуо са домовима за избеглице. Отворио сам дом, који је био први у Берлину, и обезбедио сам смештај за 560 избеглица. То је било још осамдесетих година, када је требало сместити Русе, који су тражили спас од Чернобила. Након пада гвоздене завесе, похрлили су многи са оне друге стране, које је требало сместити у западном Берлину. Недуго затим, крећу ратови у бившој Југославији, па сам се брже боље потрудио да збринем што више наших људи."

Профит од ресторана био је довољан, да се нешто одвоји и за спорт. О томе Мило даље наводи:

"Међу борилачким вештинама, себе сам највише нашао у кик-боксу, и ускоро сам отворио и школу борилачких вештина. У школу борилачких спортова, нас неколико уложило је тачно милион марака, а у избегличке домове милион и по. Број полазника у школи достигао је цифру од 5000 и имали су могућност да бирају између више борилачких вештина.

Менаџерско ангажовање у спорту, Милу није сметало да тренира нове генерације, као и да се и сам такмичи и ниже личне успехе.

"Као врло млад, 1980. постајем селектор немачке кик-бокс репрезентације, коју сам водио и као спортски директор све до 1995, а у међувремену не престајем и даље да се такмичим. Три године сам био и председник Немачке кик-бокс репрезентације. Тренерским послом почео сам да се бавим знатно пре него што сам завршио такмичарску каријеру. Није било титуле коју нисам освојио, једино ограничење ми је било што сам био страни држављанин. Са тимом Немачке репрезентације који сам водио као тренер, били смо прваци Европе у Лондону 1988, и прваци света у Берлину 1991. године. Задњи пут, лично сам наступио на такмичењу са 39 година", сећа се Мило.

Миловановић је имао толико енергије, да му ангажовање у спорту није било довољно, већ је поново свој живот употпунио и угоститељским подухватима, који су знатно обогатили друштвени живот наших људи у Берлину:

"Након неког времена, ипак се враћам угоститељству, и отварам кафић "Топ 3" са 60.000 марака, у Лертер Штрасе (Lehrter Strasse), у Алт-Моабиту. Тада је могло много више да се заради него данас. Уједно, финансирам и отварање истоимене телевизије у родном Прокупљу, коју сам десет година касније поклонио општини. То је било деведесетих година, када су беснели ратови у републикама бивше Југославије, и када је било врло ризично упуштати се у такве послове."

О томе колико се Мило трудио да нашим људима обезбеди угодну атмосферу, сазнајемо из следећег навода:

"У кафић у Берлину, највише су долазили наши људи, а увек када покушају и Немци да се ту окупљају, ми их упозоримо да је у питању затворена манифестација, па је домаћа атмосфера остала „нетакнута". Кафић је радио 24 сата дневно, и увек је било наших људи који су имали потребу да дођу после радног дана, без обзира која је смена била у питању и сви су били задовољни и осећали се као код куће."

 Посао, али и хуманост

У жељи да обезбеди место где може да се окупи већи број наших људи, Мило предузима и следећи корак:

"Деведесетих година, отворио сам и дискотеку "Ћапа ћапа" где се слушала само наша музика, а онда сам кренуо и са организацијом хуманитарних концерата, како бисмо помогли нашим људима, у ратом угроженим подручјима. Улог у дискотеку је био 700.000 марака, што се одразило и на постигнути квалитет, а током гостовања, и Здравко Чолић није крио утисак, да је то најлепша дискотека коју је посетио у Европи. Ова ексклузивна и огромна дискотека била је у самом центру, у улици Будапестер Штрасе, код хотела Интерконтинентал. Касније сам организовао концерте и у Универзал хали, код моста Гоцковски, у кварту Алт-Моабит."

Након почетка бомбардовања 1999. године, Милинковић није седео скрштених руку.

"Током бомбардовања 1999. године, организовали смо три хуманитарна концерта, са Здравком Чолићем, Јеленом Карлеушом и Ацом Лукасем, чије смо комплетне приходе наменили члановима седам породица, које су сву имовину изгубиле током бомбардовања. Улаз је био слободан, али гости нису штедели да се за угрожене прикупе новчана средства, што сам учинио ја, и моји синови са по 2.000 марака, као и многи моји пријатељи. Новац им је уручен директно, што су пропратиле и камере телевизије Топ 3 из Прокупља, и многи други медији у Србији. Имао сам потребу да колико год могу помогнем нашим људима, без икакве жеље да се то у медијима посебно истиче, и веома сам поносан због тога. Помогнута је једна породица и у Црној Гори, а преостала средства су упућена у Београд. Уједно смо болницу у Прокупљу потпомогли опремом која је транспортована у два камиона. Потрудио сам се да све то сам финансирам", каже Мило.

Да не може без спорта, а ни спорт без њега, казују нам следећи подаци:

"Ја сам још увек у спорту. Задњих десет година сам селектор Немачке репрезентације у арт-фудбалу. Сваке године одржава се светско прванство у Москви, а 2015. такмичење је отворио лично Путин. Поред више "светских фудбалских сила", као што су Бразил, Аргентина, Холандија и друге, ја сам увео и репрезентацију Србије, сачињену од цењених певача, глумаца, спортиста, а у томе ми је помогао Макса Ћатовић. Председник нашег тима је Емир Кустурица. Пре пар недеља управо ме је назвао Макса Ћатовић, пошто ово светско првенство неће моћи у Москви да се одржи, због познатих разлога, да светско првенство организујемо у Београду. Питао ме је да ли бих ја био спреман да их у томе подржим, и наравно да ћу да их подржим. И сада се то спрема у Београду. На првенству ће учествовати 16 арт-фудбал репрезентација. Макса ме је још питао, да ли да зовемо и руску репрезентацију, а ја сам му рекао, обавезно! Поред тога што сам селектор, већ три године сам председник Немачког савеза арт-фудбала."

Тако је Мило био председник и селектор Немачке репрезентације, у два потпуно различита спорта: у кик-боксу, и у арт-фудбалу, што до сада још није забележено.

Шта све доносе велики спортски успеси, Мило је још навео:

"Познавао сам доста познатих личности, светских глумаца, а кроз ова првенства, упознајем их и срећем још више. Од фудбалера, на првенствима, дружио сам се и са фудбалским звездама, као што су, Марадона, Пеле, Плата. Те познате људе, упознавао сам још у време када сам се само бавио кик-боксом, као што је Ван Дам, а Стивен Сегал је навраћао и код мене кући. Са Арнолдом Шварценегером сам једном "из зезања" обарао руку. Он је иначе и рекламирао мој Амер чај. Међу мојим познаницима нашле су се, још, супруга и ћерка Елвиса Прислија."

Светско првенство у арт-фудбалу, задњи пут је било пре две године. Онда је у финалу, немачки тим који сам водио, изгубио од Ирана са 2:1, и заузели смо друго место, додао је Мило.

Светско првенство у арт-фудбалу се ближи, а о текућим припремама, Милинковић каже:

"Што се тиче припрема, ја сам одговоран за немачки тим, и припреме обављамо у сарадњи са клубом ФЦ Србија из Берлина, и код њих се припремамо, а такође трчимо и у хали. Генерално, цела прича са арт-фудбалом је један хуманитарни пројекат. До сада смо скупили 8 милиона евра, намењених деци без родитељског старања. Зато, сви ти глумци и некадашњи сортисти, где спадам и ја, радимо без надокнаде. Наш тим, припрема се у Србији, и могу рећи да имамо изузетно јаку екипу.

 Загрљај са Путином

Колики публицитет светско првенство у арт-фудбалу ужива у Русији, говори и интересовање председника ове велике земље:

"2015. године, било је отварање светског превенства у арт-фудбалу, коме је присуствовао и Путин. Он је поздравио све националне тимове, али је одлучио да само Немачку репрезентацију прими у свој кабинет. Одлично говори немачки језик и са свима се поздравио. Док се поздрављао са мном, питао ме да ли сам и ја Немац, на шта сам му одговорио, „Не, ја сам Србин!", након чега ме загрлио. Невероватан човек, малог раста, са погледом змије, а када се рукујете с њим, осетите да је особа невероватне одлучности", потврдио је искусни спортски борац и такмичар.

 Човек од поверења

Задњих година, људи из Немачке владе, интензивно покушавају да успоставе контакте са политичарима и привредницима из Србије, да би се што више унапредила привредна сарадња ове две земље. Као човека, кога дуго познају, и у кога имају велико поверење, звали су Милинка Миловановића да се придружи њиховом тиму, и представи им привредне ресурсе Србије.

"Већ сам 3-4 пута био са немачком делегацијом привредника, коју је Немачка влада изабрала, а делегацију је једном предводио и председник Савезне Републике Немачке, Франк-Валтер Штајнмајер. Имали су планове да део прозводње фолксвагена пребаце у Србију, као и производњу акумулатора. Још се очекују резултати преговора, пошто је корона све то знатно пореметила", каже Мило.

У слободно време, Мило се дружи са пријатељима из Србије, посебно са Дарком Ђорђевићем, који је такође из Прокупља, али је добар део живота провео у Штутгарту и Берлину. Дарко му се нађе при руци, кад год обавезе, које је сам изабрао, превазиђу чак и његове могућности.

О својој породици, Мило још наводи:

"Са супругом Маријом имамо два сина Давида и Данијела, и ћерку Дијану, као и два унучета, и сви живимо у Берлину. Имамо кућу поред језера. Супруга је из Шпаније, где такође имамо кућу, а њено пуно име гласи Марија Серано Долорес. Упознао сам је већ са 16 година, а 1976. смо се узели, обоје са по 22 године. Исте године, родио нам се први син, Давид. Од моје две старије сестре, једна живи такође у Берлину, у кући поред нас, са породицом, а друга је у Београду.

Син Данијел је играо фудбал у Херти, у Бундеслиги, а за репрезентацију Србије, одиграо је 4 утакмице, у категорији до 19 година. У Београду је играо за ФК Бежанија, а онда га је фудбалски трансфер одвео на Малту, где је играо у првој лиги, одакле се после пар година враћа у Берлин. Сада, са 34 године, игра у Трећој аустријској лиги, у бечком клубу СВ Швехат, где живи и ради."

Досадашње резултате у спортским и животним борбама, који још нису коначни, Милинко Мило Миловановић сажео је у пар речи:

"Увек сам настојао да будем вредан, али је и срећа одиграла своју улогу, па је та успела комбинација дала резултате, на које не могу да се пожалим. Највећим успехом сматрам ипак, што сам успео да сачувам породицу, и одржим је на окупу", не заборавља Мило ни највеће вредности српске традиције.