Како су Лужички Срби крстили Берлин

Ђурђевдан се почетком маја славио усред Немачке у више малих градова, а највише у Лужици, потом у покрајинама Мекленбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и граду Берлину. Ту, поред српских радника на привременом раду у Немачкој, живе вековима Лужички Срби. Неки историчари тврде да су Лужички Срби наши давни преци, а други да су немачка национална мањина.

Најважнији доказ о томе да су то Срби, јесте што овај народ и данас слави Васкрс и Ђурђевдан на српски и православни начин. О овој историјској чињеници сведочи данас Сербскиј музеј, који се налази у једној барокној палати у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина.

Лужички Срби су као припадници веће групе Полапских Словена, који су пристигли са простора царске Русије и настањивали цео простор Источне Немачке - простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Пољској. Били су подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче - Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће.

И данас деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Мекленбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) Иако тамо више нема Срба, осим у региону Лужици, они су уписани као Северни Срби. Односно као Срби у Немачкој и код Берлина.

То даје за право неким хрноничарима да кажу како је постојало време "кад је Берлин био српски". Срби су први данашењем Берлину пре једанаест векова дали име - Барљин.

Наиме, Берлин је првобитно био мало српско рибарско село, па је по паду кнежевине Лужички Срби, допало власти немачких грофова. Мала варош тог времена била је позната по барама и великој сточној пијаци. Немци и данас Берлин зову Барљин, јер долази од речи "берто", што означава преграде од коља у води, где се хватају рибе у замку.

По неким немачким изворима, град Берлин се није развио од првобитног рибарског села, већ од великог имања са дворцем који је припадао неком од угледних српских велможа. Многобројна породична имена у тој области, од Берлина до Дрездена (Дрежђани), српског су или словенског порекла и завршавају се на: ов, ски, ић, ћ итд.

Код народа у околини Берлина и данас постоје предања о Сорбенима и њиховим кнежевима, а односе се на српске владаре, градове и храмове и честе ратове. Та предања гаји и понемчено српско становништво. Лужички Срби себе називају и Сербја, Серб, Сербоњка, док Србе са Балкана називају Јужним Србима: Јужни Сербја.

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу језика. Обичаји Лужичких Срба не разликују се много од обичаја других словенских народа и потичу из 17. века. Ускрс је нарочито важан догађај за Лужичке Србе, који га обележава традиционалним осликавањем јаја.

Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.

Одакле овај народ на простору данашње Немачке, хиљаду и више километара далеко од нас? Постоје међу научницима најмање две теорије. Једна каже да су се они тамо доселили у раном средњем веку из заједничке постојбине свих Срба, негде из данашње јужне Русије или још даље, са Кавказа.

Друга теорија позива се на византијског цара и писца Константина Порфирогенита (X век) који у свом делу „О управљању државом" пише да су балкански Срби дошли из земље Бојке, која се на западу граничи са Франачком, а на истоку са данашњом Пољском и да су ту Срби „пребивали од почетка" у својој земљи, коју су звали "Бела Србија". А то је управо тамо где их налазимо и данас, у Немачкој.

Немци их зову Вендима или Сорабима, који су оснивали градове Липск, Цвиков, Старград и Дрезна, силазили до Балкана и стизали до Кијевске Русије. С.Д. Прјамчук, руски истраживач историје и културе Лужичких Срба, Срболужичанин, представник "Друштва пријатељства Руса са Лужичанима - Лужичким Србима у Полабској Немачкој", примећује да су "са јужних обала Балтичког мора на исток кренула два таласа Словена: Кривичи, који су основали Смоленск, Полоцк, Витебск, Псков и Словени који су створили Новогород и населили се у Горњем Поволожју. Радимичи и Вјатичи "дошли су од Љаха".

"Дошли од Љаха" заправо је значило да су се лужички пресељеници из Русије преко Пољске у Немачку. Успут су многи од њих, нарочито лужички католици, остајали на пољској територији мењајући национални идентитет и претварајући се у Пољаке, али је одређени део наставио да себе сматра Срболужичанима понављајући у неку руку судбину својих рођака - Кашуба, омањег словенског етноса на северу Пољске, у Кашубији.

Лужичани за себе тврде да су изворни Срби, а сународнике на Балкану називају јужном браћом. Сматрају их оним делом српског народа који се од 4. века запутио на европски југ, бежећи од огња и мача којима се утеривало хришћанство међу ондашњим незнабожцима у другим деловима Европе.

Многи од српских кнежева прекрстили су се и били су примљени у немачко племство. Они и њихово потомство одржали су предање о српској круни још пуних хиљаду година. Тако је херцог Фридрих-Франц од Мекленбурга (1823-1882), српски бодрички кнез 21. генерације, потомак војвода Никлоте, Прибислава и Јанка, установио 1864. године „Орден српске круне" од пет степени. Његова раскошна инсигнија са мотом „Пер аспера ад астра" (Преко трња до звезда), може и данас да се види у музеју у Котбусу.

Под сталним франачким притиском, Срби су почели да се исељавају према југу Европе. Овде почиње нова историјска енигма. Када су, како и којим путем Лужички Срби, преци данашњих Срба стигли на Балкан? Угледни научник др Реља Новаковић уложио је готово цео свој научни век и објавио неколико књига и научних радова да би доказао да су наши преци управо ови северни Лужички Срби. И не само он. Велики део научне јавности Лужичких Срба, па и Немаца, данас то не спори.

Лужички Срби су стигли до Солуна, па су се вратили натраг на Балкан и населили Далмацију, која је била од мора до Шапца. Све то потврђују налази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић. У својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Белопавлићима, и Плешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.

Они своју децу називају именима Јагвита, Божена, Људмила, Ленка, Александар, Борислав, Станислав, Амалија, Казимир. Познати су по шаренилу својих фолклорних ношњи, словенској митологији, духу приповједака и сага, бајкама и питалицама, по ускршњим шареним јајима, свадбарској супи, свадбарском купусу и славским обичајима.

Многи су се, међутим, изложени непрестаним ратовима на југу Европе, вратили у отаџбину Лужицу и околину Берлина. То су и опевали, јер први стихови лужичке народне химне гласе:

                       Српску славу, српски језик, насиље неће угушити

                       Јер српство се поново по Лужици шири...."

Историја Лужичким Србима није била наклоњена, јер су се од милионског народа сведени на око 70.000 мањинаца на острву између река Шпреве и Одре, које поносно називају "Бела Србија".

"Некада смо живели на простору од Дрездена до Кијева. Говорили смо српски и писали ћирилицом. Схватили смо, међутим, да лужичкосрпски национални идентитет и култура неће опстати у католичким земљама ако се као народ затворимо у чауру, већ да морамо да се трансформишемо у модерно друштво на темељима наше традиције. Били смо под огромним утицајем католика и протестаната, попримили смо западну веру и културу. Газили су нас и нацисти и комунисти, али смо остали верни православним свецима Ћирилу и Методију и Светом Ђорђу. И данас славимо ове свеце", објашњава Бердихт Дирлих из Лужице, који је своје збирке песама објавио на српском у Србији.

Књижевник Бердихт Дирлих је рођен 1950. године у Новој Вјески. Студирао је католичку богословију, филозофију и театрологију у Лајпцигу. Радио је као драматург у Лужичкосрпском народном позоришту, као главни уредник "Српских новина" и као посланик парламента Саксоније. Председник је Савеза лужичкосрпских уметника и чест гост у Србији.

Данас су Лужички Срби признати у покрајинама Саксонија и Браденбург. Помаже их и поштује их немачка Савезна влада у Берлину. Имају своје установе, банке, школе, музеје, позоришта, радио и телевизију.

У свакој прилици гордо истичу своје српство и то им се данас уважава. Улице у Котбусу и Будишину, код Берлина, сада носе, поред немачких и српске називе. Док је трајало НАТО бомбардовање СРЈ, Лужички Срби су непрекидно сакупљали помоћ за јужну браћу.

"Захваљујући књижевним сусретима у последње три године везе нас најсевернијих Срба са Србијом и српском дијаспором су све јаче и присније. Учествовао сам на фестивалу поезије у Смедереву, али и на Књижевним сусретима удружења "Седмица" у Франкфурту и заједно са својим колегама Лужичким Србима добио позиве да обавезно дођемо у званичну посету Београду", каже песник Бердихт Дирлих.

Лужички Срби чувају своју хиљадугодишњу културу и националну посебност у односу на Немце. Лужички Срби последњих година имају и проблем са неонацистима и десничарима, који им прецртавају табле са називима места исписаних на лужичко-српском језику или на њима цртају злогласни кукасти крст, а не остављају на миру ни младе Лужичке Србе.