Немања Јевремовић: Тесла заслужује и музеј на Нијагари

 Зашто сте се одлучили на живот у иностранству, прво у Грчкој, па све до данас, у Канади? 

"У време велике економске кризе у Србији, немајући могућност за даљи лични напредак, 1994. године одлазим на југ Грчке, у приморски град Превеза, где су биле моја сестра и девојка. Ту сам провео незаборавну и безбрижну годину, која се, нажалост, морала завршити, јер није било могуће продужити визу ни добити дозволу за стални боравак. Већ следеће, 1995. године, указала се прилика за одлазак у Канаду. Иако је број апликаната био огроман, били смо изабрани и добили датум поласка као "landing imigrants" по хитном поступку, 15. марта 1995. године. Стижемо у Киченер, град величине Новог Сада који се налази између Торонта и Нијагариних водопада, а 1998. године и званично постајемо држављани Канаде. Ево, већ пуних 25 година сам у Канади, која је, сматрам, испунила моја очекивања. Наравно, било је ту успона и падова, разочарања и радости, како то бива у животу ма где живели", каже Немања Јевремовић за РТС.

 Завршили сте електротехничке студије, радили у неколико индустријских система...Паралелно са послом, посвећујете се изградњи Теслиних експоната. Та посвећеност траје већ 2 деценије и тежи да резултира отварањем Теслиног техничког музеја у Канади.

"Са електротехником се срећем први пут у Сарајеву, где сам завршио средњу електротехничку школу Јарослав Черни (смер ниска струја). 1997. године уписујем електротехнику у Канади - смер дигитална електроника и компјутерски системи, дипломирам 2001. године. Исте године почиње моје интерсовање за Теслине технологије и рађа се жеља да поновим неки од његових експеримената. Проширујем знање и на област радиотехнике, тако да 2008. дипломирам на смеру за телекомуникације.

Наравно, најизазовнији ми је био чувени Теслин високонапонски, високофреквенти трасформатор. Та опсесија стварања реплика Теслиних патената траје ево, већ пуне две деценије.

За презентацију тих радова задужена је моја супруга Јована, графички дизајнер. Већ 10 година помаже у изради графичког дизајна за изложбене потребе, материјала за штампање, као и веб странице за Музеј који желимо да отворимо."

 Од 2008 г. сарађујете са Музејом Никола Тесла у Београду, где налазите драгоцене сараднике. Шта се све изродило из те сарадње?

"Да, 2008. године ступам у контакт са тадашњим директором Музаја Никола Тесла у Београду, Владимиром Јеленковићем. Тражили смо одобрење Музеја да можемо користити Теслино име за наше радове, јер смо тада радили под именом "Tesla Projects Laboratory". Од Музеја сам тада на поклон добио све књиге које је музеј издао, од 1978. године. Ми смо из иностранства слали слике са тада неприступачних објеката, као што је Теслина лабораторија на Лонг Исланду "Wardenclyffe" 2010. године, када јавности приступ није био могућ, као и слике за време нашег седмодневног боравка у Њујоркеру, у соби 3327 где је Тесла провео задњих 10 година живота.

Заузврат смо добили помоћ од Музаја у документацији за нашу прву самосталну изложбу, 2012 године. Сарађивали смо после и са Бранимиром Јовановићем, каснијим директором Музеја, који нам је помогао око изложбе коју смо имали 2015. године.

Сарадњу смо наставили и са садашњим менаџментом Музеја Никола Тесла у Београду, од кога смо добили писмо подршке за отварање Музеја у Канади и похвале поводом недавног именовања Трга Никола Тесла на Нијагариним водопадима. Недавно смо поднели и званичан захтев Музеју НТ за први пројекат конкретне сарадње. Желимо да сарађујемо на разним пољима и пројектима. Ово је добра прилика да се захвалим Музеју Никола Тесла у Београду на дванаестогодишњој сарадњи, са надом да ће се наставити и у будућности, на обострано задовољство."

 Истичете да израда Теслиних експоната не би била могућа без још неких сарадника из Србије? 

"2010. године, тадашњи директор Музеја Никола Тесла Владимир Јеленквић, упознао нас је са Радомиром Путником и Браниславом Јурановићем, сарадницима са којима ево славимо пуних 10 година заједничког рада. Радили смо на истраживању, развоју експоната и другим заједничким пројектима. Скоро све механичке компоненте и механизме везане за рад Николе Тесле правимо у Београду, због материјала и њихове обраде која је доста јефтинија него што је у Канади.

Радомир је механички инжењер и стручњак за дизајн изложбених експоната, а Бранислав је експерт за производњу и дизајн машинских делова, сатних механизама и естетике експоната. Ја радим на електротехници и дизајну експоната за Канаду, Јована на графичком дизајну и уметничкој димензији и као такви чинимо добар тим који се специјализовао за израду музејских експоната. Радомир и Бранислав су, сем рада на експонатима за Музеј Николе Тесле, направили и све техничке ескпонате за Музеј Милутина Миланковића у Даљу, у Хрватској.

Драгоцено ми је познанство са овим људима, са којима, поред озбиљног рада, увек има и доброг хумора. Често цртам карикатуре својих сарадника које шаљем у Београд Радомиру, а он их чува у својој архиви. Без хумора сав тај труд није комплетан."

 Са ким сарађујете у Канади и на којим пројектима? 

"У Канади сарађујем са Школом за српски језик "Никола Тесла" и њеним директором Бориславом Живковићем. Они су урадили фантастичну ствар, успели су да интегришу српски језик у школски систем на Нијагариним водопадима, и тако омогућили деци која су рођена у Канади да лакше науче језик, традицију и културу Србије.

Заједно смо преговарали око установљења Дана Николе Тесле (Nikola Tesla Day) који се слави на Нијагаринин водопадима сваке године на Теслин рођендан 10. јула. Успели смо и да део Викторија парка, где је Теслин споменик и путељак који води до једине преостале хидроцентрале из Теслиног доба, назове Трг Николе Тесле (Nikola Tesla Plaza).

Морам поменути и Warrena Kellera, колегу са којим сам се упознао 2009. године кад сам радио за фирму Wescam (некад је била Westinghouse). Од тада заједно радимо на изради експоната. Warren је такође електроинжињер, али му је хоби обрада дрвета и столарија, тако да његов таленат такође долази до изражаја приликом израде експоната."

 Прва рунда преговора са Niagara Parks Commission о оснивању Музеја је успешно завршена, Канађани су показали велико интересовање. Други круг преговора заказан је за 6. март.

"Да, тада ћемо обићи Rankine хидроцентралу и предати званични писмени предлог за интеграцију Теслиног техничког музеја у Канади (Canadian Tesla Technical Museum) у постојећу зграду и већ развијени туристички систем Niagara Parks. По нашој замисли, потребан је простор од 500 квадрата за перманентну изложбу и 250 квардрата за канцеларије, собу за састанке, архиву и мини кинотеку. Ми смо још 2014. године дали први предлог за Музеј у склопу комплекса, али о детаљима обавестићемо јавност после састанка.

Мислим да је важно да појасним још неке ствари, јер су неки људи почели да нас повезују са Теслинином организацијом Nikola Tesla Educational Corporation (NTEC) из Хамилтона. Желим да нагласим да смо ми засебна организација и бавимо се различитим стварима. Они раде на ширењу лика и дела Николе Тесле кроз школски систем, а ми смо посвећени музелогији и развоју Музеја.

Али, можемо сарађивати, наравно. Прилике за разговор биће већ 29. марта на гала пријему у Хамилтону који организује NTEC, и на коме ће бити присутни Sadnie Bellows и David Adames из Niagara Parks Commission."

 Шта нам можете рећи о српској заједници у Канади, како живе наши људи, са којим проблемима се сусрећу?

"Велика је српска заједница у Канади, поготово у Киченеру, Ватерлоу, Хамилтону и Торонту. У Киченер-Ватерло региону живи око 30000 наших људи, што је 10 посто укупног становништва. У мом граду, Киченер-Ватерлоу (спојени градови) постоје две наше цркве, српско гробље, продавнице наших домаћих производа, кафићи и ресторани које држе наши сународници. Мислим да је највећи проблем наших људи интеграција која најтеже пада старијим људима. Врло је тешко одрећи се старих навика и препустити новом систему, а без тога нема доброг баланса између професиналног и приватног живота. Мада, наши људи су сналажљиви, има доста предузетника, таксиста, а већ дуже време уважавају се наше дипломе у инжењерингу и другим техничким струкама."

 Син, средњошколац, успешан је спортиста и музичар. Да ли говори српски језик и колико га занима историја и култура земље својих предака?

"Дамиен (Дамјан) иде у трећи разред средње школе за децу са израженим талентима. Он свира клавир већ 10, саксофон 7 година и редовно наступа у Jazz Bar-у у склопу школског ансамбла, а и самостално. Атлетиком се бави од 2013. године, веома је успешан спринтер на 60, 100 и 200 метара, већ има доста медаља и признања, а зими се такмичи у нордијском скијању.

Дамиен говори српски језик прилично течно, али са "америчким" акцентом. Зна и ћирилицу, али још није почео да чита на ћирилици. Посетио је Београд, изузетно му се свидела архитектура неких делова града, као и зоолошки врт. Показујем му слике и причам о Србији, али још је млад, мислим да ће веће интерсовање доћи касније, јер је сад преокупиран школом, спортом, музиком, а и девојкама, наравно", каже Немања Јевремовић.