Предраг Ракићевић емотивно о пејзажу

Још током раних постакадемијских дана средином деведесетих година прошлог века, академски сликар Предраг Ракићевић афирмисао се на тадашњој југословенској уметничкој сцени.

Излагао је на, тада одиста важним изложбама, попут ЈУ палете младих у Врбасу, Октобарског салона у Београду и другим.

Но, историјске прилике у тадашњој земљи обухваћеној епохалном кризом, утицале су на животни ток младог сликара.

Током 1999. године одлази у САД, а у Сан Франциску живи и ствара пуних дванаест година.

Добитник је више награда за стваралаштво од којих је, за сликара из Србије, посебно била значајна Награда УНИЦЕФ-а за антиратну тематику.

Из Сан Франциска се 2011. вратио и намах укључио у актуелна ликовна збивања.

У доба достигнуте стваралачке зрелости, определио се за сликање природе. Обраћајући се природи он не тежи препознавању и интерпретирању пејзажних предела, него настоји да виђене призоре света претвори у повод за своју (и посматрачеву) контемплацију - ликовну, поетску и филозофску, рекао је Сава Степанов, историчар уметности, отварајући изложбу у земунској галерији „Икар".

"Пред нама су слике које узбуђују нашу емоционалност, које „додирују" нашу душу, које покрећу племените мисли. У насловима Ракићевићевих слика, не без разлога, постоје појмови: узбуркано, импулсивно, лепршаво, радост, еруптивно, мисаоно, комуникативно, метаморфозно".

"Остварујући пуни естетски смисао слике уметник нас својим сликарством приводи сериозним филозофским реминисценцијама о естетици слике, о уметничкој етици, о моралности..." закључује Сава Степанов.