Интроспекција рађа инспирацију

Не баш уобичајен животни и уметнички пут имао је сликар Пеђа Ракићевић. Као средњошколац, у Приштини, није помишљао да ће сликарство бити његов позив, определио се за графички дизајн, па је тај одсек уписао и на Академији. Веома брзо, међутим, заљубио се у боје и сликање. Није желео да мења смер, али је у договору са професорима добио свој кутак за сликање на Академији.

Након завршених студија, као студент генерације, добио је стипендију за магистарске студије и постао најмлађи члан УЛУС икада примљен.

Када је 1999. године морао да оде из родног града, отишао је у Америку и тамо наставио да се академски усавршава.

Ипак, одлучио је да се врати, данас живи у Крагујевцу, а у скадарлијској Галерији Арт џеп, у току је његова изложба под називом Церебрум форест.

„Када сам се вратио из Америке пре две године истраживао сам шта ћу ново радити са том енергијом коју сам донео са собом. Одлучио сам да погледам у себе, да тражим инспирацију у себи, без икакве скице, без погледа на природу око себе. Једноставно, из својих имагинација ја сам стигао до једног концепта размишљања где сам повезао пејзаже са мозгом, умом, тако да су то - шуме умова. Директно из свог ума, из своје креативности, препуштам се празном платну и имам концепт тог пејзажа у коме дрво има симуларне вредности као мозак", каже Пеђа Ракићевић.

За Пеђу Ракићевића сликарство је чин интегралног сазнавања и интерпретирања света, он у слику потпуно свесно укључује сву своју осећајност и поетичност, кажу ликовни критичари, и додају да уметник настоји да оствари некакву тиху, релаксирано саздану естетику, којом би да обрадује свог посматрача.

Тиме улога његових слика постаје племенита, јер се њоме супротставља неумољивој агресивности техничких, технолошких и компјутерски умрежених слика које константно атакују на људе.