Путовање у вечност

СПКД Просвјета Аустрија је 23. новембра у галерији Хајнрих, у 16. бечком округу, организовала промоцију књиге Путовање у вечност - 70 година Кладовског транспорта др Жељка Драгића, сазнајемо од Гроздане Булов, секретара Просвјете.

Рођен у Немачкој, српских и јеврејских корена, Жељко Драгић се школовао како у Југославији, тако и у Немачкој и Аустрији. То искуство омогућило му је да у свом раду обухвати више идентитета и тема, те је тако у својој докторској дисертацији, коју је одбранио на Бечком универзитету, истраживао однос Српске православне цркве према Јеврејима током Другог светског рата.

У својој књизи Путовање у вечност-70 година Кладовског транспорта, др Драгић је објединио српску и јеврејску историју, истражујући судбину готово две хиљаде средњоевропских Јевреја који су се у зиму 1939. године упутили Дунавом ка Палестини.

Такозвани Кладовски транспорт сачињавала су три брода, од којих је један био поклон краља Александра Карађорђевића јеврејској заједници. Између 1939. и 1941. године, више од 55000 Јевреја избегло је из Аустрије, Немачке и других европских земаља преко Краљевине Југославије и Црног мора у Палестину. Међутим, три брода Кладовског транспорта прво су зауставили зима и лед на Дунаву, а касније политика Велике Британије против насељавања Палестине, тако да бродови нису напустили Србију, где су их 1941. године сустигле немачке наоружане снаге. Само неколицина је успела да избегне трагичну судбину.

Ова књига није само истраживање политичких оквира историјских догађаја, већ је и докуменат са сликама и писмима избеглица, која су стигла како из Беча, тако и из Кладова и Смедерева, до рођака у данашњем Израелу.

Документи и сазнања говоре да су односи јеврејских избеглица и српског становништва били добри и срдачни све до трагичног завршетка подухвата. Потомци преживелих окупљају се у Кладову сваке године и обележавају погибију својих рођака, при чему неретко певају српске песме, објаснио је др Драгић.

У истраживању и анализи јеврејско-српских односа кроз историју може се потврдити да се Јевреји у већински српском окружењу нису осећали угоженим, због чега су били спремни на асимилацију, што није био случај у Аустро-Угарској.

Још пре Првог светског рата, већина Јевреја сматрала је себе Србима Мојсијевог закона, а Србију својом домовином. О томе сведочи натпис на споменику палим борцима из Првог светског рата на Јеврејском гробљу у Београду, који је гласио Пали за краља и отаџбину (1945. избрисан је део натписа, тако да данас гласи Пали за отаџбину). Поред тога, добре јеврејско-српске односе потврђује и велики број јеврејске деце која је у години рођења престолонаследника Александра Карађорђевића добила такође име Александар.

Др Жељко Драгић нам је презентацијом свог рада и сазнања показао да су толеранција и обострано поштовање могући и у најтежим околностима. У исто време, то нас подсећа да овакав пример из историје не треба само познавати и представити јавности - већ и следити.

Разговор радознале публике са аутором био је занимљив и исцрпан. Промоцију су водили Гроздана Булов и Недељко Савић из Просвјете.