Шаула: Свака изложба у Паризу испит и авантура

Салон апстрактне уметности Realites Nouvelles (Нове реалности), који постоји већ 67 година и окупља око 400 уметника из целог света, одржава се од 22. до 29. септембра. Миле Шаула је на Салону присутан од 2002. године, а након Париза очекују га самосталне изложбе у Берлину и Портланду. То је био повод да овог сликара замолимо за интервју... 

Салон „Нове реалности" је место на коме поново излажете Ваше радове. Колико је за уметника уопште, а и за Вас лично важно што сте присутни на салону Нове реалности?

Салон има богату, вишедеценијску традицију, и са увек квалитетним избором уметника који се баве апстракцијом као пољем сликарства. Стога је увек инспиративно и узбудљиво изложити и свој рад у тој разноврсној селекцији и видети како комуницира и са посетиоцима и са осталим радовима. С једне стране је добро да се квалитетне изложбе и манифестације данас дешавају на различитим меридијанима, али се мора признати да Париз сигурно чува ту ауру уметничког центра. Управо због тога је свака изложба у Паризу један испит и авантура. На Салону излажем већ 11 година, али увек са несмањеном енергијом и жељом.

Два пута сте добили награду Marin на Салону, чији је покровитељ Филип Марин, власник реномиране фабрике сликарског материјала у Паризу, 2006. и 2011. године. Да ли су оне отвориле нека друга врата и колико Вам значе ове награде?

Награде значе у смислу неке потврде да дело живи интензивним животом, и да је уметник нашао прави пут да изрази ту неку енергију, мисао, емоцију... Но, авантура се наставља, ништа се наградама нити завршава, нити почиње. Оне мало значе ако дело временом почиње губи свежину и виталност. Уметник мора стално да поставља питања и да тражи изазове, да очува ту улогу бунтовника са разлогом. Оног часа кад почиње уљуљкивање у хвалоспевима, цела прича добија други смисао... Мислим да је та енергија најбитнија и да она даје делу снагу која се види. Чињеница да сте награђивани је податак који може доста да значи а и не мора. Интезивна уметничка активност је најбитнија.

Излагали сте доста по свету... Колико сте присутни у Београду, Србији?

Уназад неколико година десило се доста изложби у иностранству... Да ли је могло бити више изложби у Београду и Србији? Не знам, можда је и могло.... Понекад је проблем недостатак праве комуникације и разумевања шта се заправо жели. Цео тај систем је у Србији на климавим ногама, и то некако страшно оптерећује.

Имамо новог министра културе. Да ли очекујете значајнију промену културне политике и која врста подршке за ликовног уметника је у Србији потребна и могућа?

Бојим се да је проблема толико много да ће требати доста доста времена за њихово решавање... Не постоје праве и квалитетне селекције, нема јасне концепције деловања, средства се деле тако како се деле, присуство бескрајно сујетних појединаца и интересних група... Заиста једно замршено клупко које сада треба дуго расплитати.... Могуће је да ако се ствари буду решиле у осталим сферама живота, да ће се онда и проблем у култури лакше решити... Такође је потребна једна енергична едукација, као и доста ентузијазма сваког од нас.

Може ли се живети данас од сликарства?

Моје искуство говори да је јако тешко живети од сликарства. Вероватно је то помало и ствар личног избора.

Да ли слика данас лакше долази до купца с обзиром на то да постоје интернет презентације, лако се контактира уметник, галеристи...

Интернет у овом случају може служити само као средство комуникације. Тешко је продавати слике путем различитих виртуелних презентација, чак сам и противник тога. Не можете спознати дело без непосредног контакта на изложби или у атељеу. Сви озбиљни купци на томе инсистирају. Наравно, има и та сфера комерцијале и допадљиве уметности, која има своје поклонике и систем.

Реците нам нешто о изложбама после Париза, у Берлину и Портланду?

Изложбе у Берлину и Портланду ће објединити моје радове настале у протекле 3-4 године.Ту спадају слике и радови на папиру. Нешто је већ излагано у Паризу у јануару 2013. у галерији "L Echaude", а у међувремену је настало и доста тога новог, тако да се надам задовољавајућим презентацијама и изложбама. Ја не волим да се понављам са делима на изложби, желим да је свака следећа изложба другачија са неким новим радовима. Не треба срљати са изложбама, некако се та жеља спонтано јави после неког периода рада. Сликање и сликарство није занимање, то је потреба уметника, и зато треба очувати ту снагу искрености и чистоте коју стварање носи....У том смислу, понекад су ми нејасне колеге које некако грчевито инсистирају на сталном појављивању, те својеврсном публицитету. Али вероватно је то зато што смо сви другачији, и различито размишљамо о различитим стварима...