"Дервиш и смрт" у Скопљу

"Дервиш и смрт", Меше Селимовића на књижевној радионици у Спони окарактерисан је као драгоцени књижевни бисер. Критичка нота учесника књижевне радионице провлачила се током читаве анализе дела коју је водила млада руска професорка књижевности Ана Ростокина у са сарадњи са професором Ђоком Здравевским.

Непосредношћу која плени, Ана Ростокина је на одличном српском језику најпре захвалила на указаном поверењу и прилици да у „Спони" учествује у обради Селимовићевог дела „Дервиш и смрт", тим пре што је управо тај аутор према њеним оценама један од представника из врха светске литаратуре којем и сама посвећује изузетну пажњу.

Управо зато је са нескривеним изненађењем примила информацију да дело једног таквог великана светске књижевности више није у лектири наставног програма образовног система у Македонији.

Радионица је обухватила у кратким цртама и живот Меше Селимовића, уз потенцирање драматике губитка његовог брата заточеног на Голом отоку. Чекајући да боли и мрачне емоције релативно умину, преточио је та осећања у роман „Дервиш и смрт", чија је радња, према свим истраживањима, највероватније смештена у 18. век", али са веома јасном алузијом и аутобиографском потком из свега што га је задесило у том добу комунизма којем је толико био слепо одан. Комодератор Здравески је веома сликовито дочарао два типа ликова у роману, „један монах - дервиша, и други сасвим обичан човек, жељан живота. Један Ахмед Нурудин, други Хасан."

Татјана Б. Ефтимоска, професорка у скопској гимназији "Нова" била је међу оним учесницима у дебати радионице која је потврдила критичке оцене и стање гледишта због несхватљиве потиснутости и недовољне заступљености дела Меше Селимовића. Такве оцене су изнеле проф. Благица Сековска, Мирјана Глигорова, Александра Иванова, Јанинка Намичева...

Целокупни приказ радинице доступан је на презентацији Културно - информативног центра Срба у Републици Македонији, Спона.

Меша Селимовић (1970 - 1982)

Меша Селимовић рођен је 1910. године у Тузли. Прве две године другог светског рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народно ослободилачким покретом, а 1943. прешао је на ослобођену територију. У Комунистичку партију Југославије ступио је 1944. и прешао у Београд где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „Босна-филма", директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост". Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности. После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета" (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине" (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља" (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина" (1965). Роман "Дервиш и смрт" (1966) је написан као реакција на тадашњи режим Јосипа Броза Тита који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у Босни. Роман „Тврђава" (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава" је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава" је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост који људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.
Након романа „Острво" (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе", „Писци, мишљења и разговори", „За и против Вука", „Круг" и „Сјећања" (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.